мировић није отишао на ручак у једну амбасаду пре предаје својих кредитива и Dr Владан послао је да га извине и у француској и у инглеској амбасади, али је од ове невоље одмах направио врлину, па је у Јилдизу дао знати да он никуда не може ићи док не буде имао срећу да буде примљен од Њ.Ц.В. Султана, али ће му тешко бити да одбија толике позиве, ако би се његова аудијенција у Јилдизу дуго одлагала.

9-ог маја примио је посланик од свога шефа телеграм да је Краљ издао прокламацију народу, којом је укинуо нов Устав, а повратио у живот Устав од 1869 године... Сада је тек разумео за што је на место Саве Грујића морао Светомир доћи на владу, и ако изгледа да је и сем Краљеве намере да промени Устав, стање државних послова било такво да је требала чврста рука. Нарочито у финансијама као да није баш сјајно било, јер ево шта је посланик после три дана морао да телеграфише у шифрама своме шефу :

>Аудијенција код Султана одређена за понедељак 16-ог маја. За саме бакшише дворским слугама треба три стотине франака. У каси посланства нема ни паре. Молим да се телеграфском упутницом пошљу одобрени кредити за друго тромесечје«.

Знајући колико је пута из Атина преклињао Мин. Иностр. Дела, док је добио коју давно одобрену суму, посланик је сада стрепио да неће морати узајмљивати и такву ситницу као што је сума од 300 динара, да не би посланство остало дужно дворским кочијашима и чаушима. Срећом администрација већ не беше више у радикалским рукама. С. Лозанић је одмах послао посланству десет хиљада динара. Сем тога Министар пише посланику и овакво приватно писмо:

>Драги В. Да и пре и после 9-ог маја нисам могао мислити на приватну кореспонденцију, не треба да доказујем. С тога Држим да ми нећеш замерити што ти на прво писмо нисам одмах одговорио. Ја сам раније олако узимао акт суспендовања Устава, али на делу видех да је то врло тешка ствар. Краљ је својим оштрим ножем брзо и вешто просекао чир, али је после тога требало сав гној избацити и рану добро дезинфиковати. На срећу све су те радње извршене добро и операција је испала бриљантно. Сав домаћински свет одобрава тај поступак. Милина је видети садање депутације што долазе Краљу да благодаре за чин од 9-ог маја. И по лицу и по одећи види се да су све добри

домаћини. Сељаци налазе да је за њих важнија промена од 9-ог маја, него за варошане, јер су они више трпели од радикалних голанфера.

Искрено те поздравља твој давнашњи пријатељ

С. М. Лозанић.«

Како је испала свечана аудијенција и предаја кредитива новога посланика у Јилдизу, о томе је Dr. Владан поднео рапорт самоме Краљу, из разлога, који се види одмах у приступу рапорта.

Тај извештај гласи у целости:

Господару,

само

За време синоћног шифровања моје депеше Вашем Величанству о разговору, који сам јуче имао с Њ. Ц. Величанство м Султаном, после предаје мојих кредитива, и пошто је фраза о томе, да ћу овај разговор од речи до речи саопштити у мом Данашњем рапорту Г. Министру Спољних послова била већ написана, нисам никако могао да се одбраним једне непријатне успомене из мога посланиковања у Атинама. Моји тадашњи поверљиви рапорти, писани за Министра и за Круну, читани су не само од свију па и најмлађих чиновника у министарству, него и од појединих људи из чаршије... Тако је онај рапорт, у коме су биле речи Њ. В. Краља Ђорђа »ако Делијание победи на изборима, Ја ћу покупити сву своју децу па ћу оставити Грчку« дошао до знања чак једног г. Андре Кумануди који је, и ако анражирани Трикуписта, сматрао за дужност свог грчког патриотизма, да пише г. Делиђорђу шта сам ја у дотичном поверљивом рапорту о Краљевим речима јавио. И ако сам потпуно уверен да се под министровањем г. С. Лозанића у Министарству Иностраних Дела неће тако лакомислено поступати с поверљивим рапортима посланичким, опет опарен горњим искуством, нашао сам за добро, да овај рапорт дође најпре у руке Вашега Величанства, јер ће га тако сазнати само оне личности, које Ваше Величанство хоће да посвети у питања овако деликатне природе.

Прексиноћ примио сам са Порте, из Министарства Спољних Послова, вербалну ноту под општом No. 8875 и специјалном No. 32, ове садржине:

>>Le Ministre des Affaires Étrangères présente ses compliments à Son Excellence Monsieur Georgévitch et a l'honneur de l'informer

que Sa Majesté Impériale le Sultan le recevra en audience officielle lundi prochain 16-28 mai à 2 heures de l'après-midi, au Palais Impérial de Yildiz.<<

>>Saïd Pacha saisit cette occasion pour offrir etc.<<

Дакле моја хитња, да одмах по доласку будем на првом еламл'ку, и уздржљивост од визита у страним посланствима док не будем примљен у Јилдизу, учинише бар тако изгледа да не чекам шест недеља или два месеца на свечани пријем код Султана. Он ми је одређен за 12-ти дан.

Сад је још остајала опасност одлагања аудијенције, јер има факата да је она по 3-4 пута одлагана за то што н. пр. Султана заболи зуб у тренутку, када дотични посланик или амбасадор чека дворска кола, или је на њима већ прешао пола пута. И ово често одлагање првих аудијенција саставља врачање, да се уклони опасност коју су астролози султанови прорекли.

Срећом постоји обичај да дотично посланство у очи одређенога дана јави великој Maitrise Јилдиза колико дворских кола треба послати. Користећи се тим обичајем потсетисмо у недељу вече Мунир-пашу да нам је за понедеоник одређена аудијенција тиме, што му јависмо да је за наш персонал довољно, ако се пошљу троја кола дворска. После по сата имали смо већ депешу Мунир-пашину да ће кола тачно у одређено време бити пред посланством. Наравно, то још не беше гарантија да се аудијенција неће у последњем тренутку одложити. Срећом она није одложена.

Тачно у одређено време јавише нам да иду царска кола, и у првима Галиб-беј. Одмах послах г. Лацковића да га дочека при улазу у посланство, а све секретаре у предсобље. Кад су га допратили у салон, у коме сам га ја чекао, поздрависмо се и попушисмо по једну цигару. Галиб-беј је имао ленту Меџидије и Таковски Крст IV. степена. После неколико фраза учтивости, кренусмо сви за Јилдиз. Том приликом поново ми беше жао што није с нама и војни аташе нашега посланства. Покорно молим Ваше Величанство да благоволи упутити г. потпуковника Михаиловића на његову редовну дужност, или ако он мора остати врш. дужн. управника вар. Београда тако, да не би могао доћи ни у свити Вашега Величанства, да ми се одреди други ђенералштабни официр његових одличних способности, за војног аташеа посланства, који би нам могао бити поуздан стручњак за какву евентуалну стручну конвенцију.

Да би се дошло у царску палату Јилдиза ваља проћи кроз неколико дворских стража. Оне су се све поравњале и одале војничку почаст. На главној капији била је цела чета (али без музике, рекоше ми да то овде није обичај), која је узела пред прси. У првом салону беше пуно царских ађутаната, у другом, тако исто огромном, беше пуно маршала, ђенерала и других великодостојника Царства и Двора, сви у пуној гали. На многима сам видео Таковску ленту.

Одведоше нас најпре у један мали салон »да се одморимо«. Ту сам се познао с Мунир-пашом, Гази Осман-пашом, Суреја пашом, Хобе-пашом, Шакир-пашом, једним лепим човеком, кога ми представише као зета Султановог, једним младићем, који је трећи Introducteur des Ambassadeurs и т. д. Ту је био и Саид-паша, вечни шаљивчина, који ми се Бог зна како извињавао што је метнуо само Таковску ленту без звезде, али, вели, није му жена била код куће, а он сам није умео да нађе своју српску декорацију, па како беше крајње време да пође за Јилдиз, он је дошао с Имтијаском лентом. Срећом у двору могао је да узајми једну Таковску ленту, али без звезде, за то ме моли да замислим да је звезда сакривена испод ленте, на што сам ја такође у шали пристао. За тим је Саид-паша казао нешто турски г. Теркану што је овај мени овако превео : да Њ. В. Султан жели да у Његов кабинет уђемо само ја и он (г. Теркан) а остала моја свита да остане на вратима царског кабинета. Како је г. Чохаџић мало подаље стајао, нисам могао верификовати овај превод г. Теркана, него наредих да тако буде. Међутим је Саид-паша нашао негде да узајми и Таковску звезду и дошавши к мени победоносно рече »жад ми не можете ништа замерити. Сад сам коректан како само може бити«.

У то дође нека заповест у мали салон. Сви маршали и ђенерали одоше опет у велики салон и заузеще своја места, а ми, под предвођењем Саид-паше и Мунир-паше пођосмо у царски кабинет. Врата између њега и маршалске сале беху отворена, тако да сам још из ове могао видети Султана и прописно три пут поклонити се док сам у кабинет ушао. Како бејах стао на три корака пред Султаном, он ми руком даде знак да приђем ближе и приђох на корак растојања. Између Султана и мене стајаху десно Саид-паша, лево Мунир-паша.

Ја прочитах моју беседу, коју ми је част послати у прилогу под/. Велим прочитах за то, што нисам хтео из личне кокетерије, да покажем моје беседништво, да ризикујем да запнем у сред

беседе, као што кажу да се догодило неким мојим претходницима а и једном великом амбасадору, који никако није могао да настави даље, те га је Султан разрешио од те муке, казавши да је он већ раније прочитао његову беседу.

Sire,

(Текст беседе)

J'ai l'honneur de remettre à V. M. I. les lettres par lesquelles Sa Majesté le Roi Alexandre I. m'accrédite auprès de Son Auguste Personne en qualité de Son Envoyé extraordinaire et Ministre plénipotentiaire. J'ai l'honneur en même temps de remettre à V. M. I. les lettres de rappel de mon prédécesseur, le Colonel Vélimirovitch.

Sire, mon Auguste Souverain m'a donné l'ordre d'exprimer à V. M. I. les voeux chaleureux qu'Il forme de tout coeur pour le bonheur de V. M. I. pour la gloire et la prospérité de Son Règne déjà si illustre. Le Roi Alexandre I. de Serbie m'a confié la mission spéciale de concentrer tous mes efforts à maintenir et à accroître constamment les liens de parfaite harmonie et de vive amitié entre l'Empire de V. M. I. et le Royaume de Serbie.

Sire, j'ose respectueusement prier V. M. I. de daigner m'accorder, dans l'accomplissement de ma mission, Son Auguste et puissante bienveillance et protection, et je serai heureux de m'en rendre digne, et de témoigner ainsi du prix que mon Auguste Souverain attache au développement des nombreux intérêts communs entre l'Empire Ottoman et la Serbie.

И ако је Султан очевидно потпуно разумео француски текст мога говора, што изводим из тога, што је одобравајући климнуо главом где год му се он допао, опет је Саид-паша почео преводити од речи до речи, али таким шапатом, да му је Султан морао два пут казати да јаче говори.

Док је пресамићени Саид-паша преводио и докле је Султан у њега гледао, ја сам посматрао Калифу. Султан Абдул Хамид Кан човек је испод средњега узраста, грацилног састава, пријатног лица с умним живим очима, пуном али ретком и проседом брадом. На себи је имао црн мундир са златном јаком и нарукављем и црне панталоне са златним лампазима. Обе руке беше наслонио на балчак огромне некаке сабље, која није ни мало личила на модерне салонске« сабље. Око врата имао је колије свога највишега ордена, коме још не знам име, али за