писати у Српскоме правопису ? Никад ни до вијека. У првој служби није им у нас мјеста, јер су оба прешла у једно а; а ни у другој служби није им у нас мјеста, јер у нас нема старо БЖ И БЬ, НИ Пољско w и w' илирир и т. д. Та ни наши стари, од како их знамо, нијесу имали те разлике. Они су бар од све невоље писали само к свуда, паметно се држећи онога правила: cessante ratione cessat rationatum. „Die ältesten serbischen Sprachdenkmäler“, вели Шафарик у Serb. Lesekörner на стр. 22, "befolgen zwar hinsichtlich dieser Vocale (о јеровима је ријеч) die Orthographie der kirchenslawischen Handschriften genauer als die russischen, jedoch mit Ausnahme des wichtigen Unterschiedes zwischen und den sie durchaus vernachlässigen." Па мало даље опет: „Rein serbische Denkmäler kennen nur ." Да је било разлике јамачно би је и писали, кад су се „усилявали“, као што вели Светић, „и трудили“ и најмању разлику у говору „разнымъ дометцыма и надмешцыма, заковрчицама и чертицама (оксіє, варіє, кавике, каморе и. т. д.) накнадити и допунити“ (Утук III. стр. 40). А сад и ми данас, хвала Богу, толико имамо памети, те не чинимо разлике између * и к у оној првој њиховој служби, него и от-к-ць и НАТ-%-К% једнако пишемо са једнијем а, ош-а-ц и пет-а-к, зашто да је чинимо у другој? за што и ту да не пишемо једнако и зелен-% и зелень? И то је оно гдје морамо признати да су наши стари, прије толико стотина година, били паметнији од нас. Неки ће можда повикати: али се друкчије изговара зèлен, der grüne, а друкчије зелён, das Grün, Јест истина; али ваљада нико није толико слијеп (а овдје и не требају очи него само чисто ухо) да не види да ту нема разлике у гласу н, него само да се друкчије гласом удара код самогласнога є. Што пак Светић прича, да је баш та разлика у самогласноме слову постала од ж и к, то смо већ видјели колико вриједи; а овдје ћемо још нешто додати. Кад бисмо за ту разлику узели 3 и ь и против њихова својства, онда би нам требало још три јера сковати, да разликујемо н. п. дугом (дуга) и дугом (дуга) и дугом (дуг); па кад још видимо да је разлика између брка (човјек бркат) и брка (опет човјек бркат) и брка (глагол) и брка (род. мн. од брк), и да се разликује пара (новац) од пара (н. п. из човјека), а обоје од пара (род. јед. од пар), а све троје опет од пара (род. мн. од пара), онда би ваљало (будући да се ове ријечи не могу јеровима разли ковати) не само још четири р начинити. - а два, хвала Богу, него бисмо и од већ имамо од Ђура Аугустиновића (*), свакога самогласнога још по четири измислили, и тако бисмо књижевност своју још с 27 новијех слова лијепо обогатили. Па онда таман с Хинезима да се загрлимо. Шта ? Бре сви би нам народи завидјели. Нијемци би одмах прво ново јер узели у свој правопис, да разликују der Strauss, кита цвијећа, и der Strauss, тица ној! Не дај се варати, драги Србине, тијем лажнијем пророцима. Ово нијесу говорни гласи, но само ударање гласом или акценти, па као што ни један народ не пише за акценте особитијех слова, тако не ћемо ни ми, него ћемо их биљежити другијем знацима изнад правијех (говорнијех) гласова, гдје је од потребе. Сад нека суди свак паметан како је могао Светић казати: „за све ове и подобне разновидности Вук ниши зна ниши хоће да зна“ (Утук III. стр. 41). Та сви знамо врло добро (а ко не зна нека отвори Вуков Српски рјечник и Вукове Српске народне пословице, па ће видјети) с каковом нам је вјештином Вук и то само Вук побиљежио и показао не само „ове и подобне разновидности“, него и најмање промјене у гласу и говору, и то не само у различнијем ријечима, него и у једној истој ријечи и у једноме истоме гласу, како народ те ријечи и те гласе не само по различнијем крајевима, него како их једни исти људи у ризличнијем приликама различно изговарају. Одовуд се може видјети како грдно гријеше и они који пишу сери и ѕàrp мјесто сри, па се бране старијем јеровима. У чисто је а прешло у нас и ж и к где је требало да пријеђе а гдје није, ондје их је са свијем нестало, као да их нигда није ни било. Ако ли то не вјерујете, господо часна! а ви пишнте серие и sàrpà мјесто сри, јер су стари писали сърпя. - Имкай ұшы слышати, да слышитя! (Матије XI, 15.). Одовуд се може видјети како грдно гријеше и они који пишу дь, шь, нь, ль мјесто ђ, ћ, љ, њ, па се бране Славенскијем правописом. Јесте к умекшавало сугласна слова пред собом, умекшава и данас Русима и Пољацима; али ми Срби немамо умекшанијех слова. Наше н. пр. ђ јесте мекан глас, али није умекшан; оно није према староме умекшономе дь, ни према (*) Види: „Дра Ђ. Аугустіновіћа Мisli о илирском ргаvopisu" (у Бечу 1846.) од стране 23. до 26. садашњему Рускоме дь, ни Пољскоме dż, него је за се особити глас према староме Славенскоме ждь, Рускоме ждь (кашто и самоме ж), Пољскоме dz, Словачкоме dz, и Чешкоме z, н. п. наше во- од старине је вождь, у Руса је вождь, у Пољака wo-dz; или наше пре-ђ-а у Руса је пря-ж-а, у Пољака prze-dz-a, у Словака prja-dz-a, у Чеха pri-z-e. А ко то не вјерује, него и против здравога разума и против својства Славенскога к грди и свој језик и Славенски правопис, те пише жедь, водь, родьен мјесто жеђ, вођ, рођен, и пешь мјесто пећ, тај нека пише и возьен мјесто вожен, и косьен м. кошен, и бацьен м. бачен; јер што је у Славенскоме правопису дь то је изк и ски ць и т. д. Имкай ушы слышати, да слышитя! Кад ъ и ь ни по правоме њиховоме својству, ни по ономе што им Светић даје, не можемо задржати у својему правопису, само се каже да не можемо ни ы ни ый ни ій и т. д., јер су ова слова састављена из онијех и из и. За то није вриједно да се око тога чини више ријечи. Али опет од чуда да видимо, мало само, како Светић и овдје мудрује. Он вели да се глаголи послати, познати за то овако изговарају што је код њих само и на крају. А за што се глагол запёти опет овако изговара, а не запети кад је и код њега на крају само и? Светић вели да се познати, послати за то овако изговара што на крају долази ый. А како по томе правилу треба читати Светићево добрый? еда ли добри, кад му је ый на крају ? За што ли Светић пише „окашый, главашый“ кад се не каже окати, главати као „послашый"? По томе би Светићеву правилу било и глагола које би ваљало писати са ый у накл. неопред., и прилагателнијех имена која би ваљало писати са самијем и. — Светић вели да се људи у род мн. за то овако изговара што је на крају ій. А за што се луди људи род, мн. овако изговара? За што Светић не пише и луди са ій као и „людій“ кад се обоје једнако изговара, па још обоје у Једноме падежу стоји? За што ли Светић пише жешћи са ій кад се не говори жёшћи као „людій“ (људи)? Људи имен. мн. у Светића се за то овако изговара што је на крају само и. А како би по томе правилу требало читати луди у имен. мн. од луд? — По томе би Светићеву правопису било ријечи да се једнако изговарају а различно пишу, и да се различно изговарају а једнако пишу. Овако му је све жалосно, замршено и сакато. Још ћу само да споменем шта Светић мисли како је постало ы и Ѣ. Ево његовијех ријечи: „И у шеченію времена како су ови мукли и неопредѣлѣни гласови (ъ и ь), изъ почетка наравно съ великимъ напрезанѣмъ и усиляванѣмъ органа бесѣдны изговарани, преливаши се почели у себи сродне отвореніє гласове, шако су ій и у писаню преливати и означаваши трудили се, чему имъ є згодно послужила проста сливателна черта (1), коіомъ су савъ механизамъ органическога преливаня слова послѣдствомъ времена свршивали. Ошвореніє дебело еръ ъ означвли су са доданомъ истомъ сливателномъ чершомь, дакле һ; ошвореніє ь са превученомъ истомъ чершомъ сливателномъ преко узвышене праве нѣгове черше, и тако є одъ шанкога єра муклога постаяло шанко връ отворено или сливено, ш. є. ѣ“ (Утук ІІІ. стр. 39). Боже мили чуда великога, гдје јерови у Светића расту! Мало ь расло је расло док није велико нарасло, те постало ѣ; а ъ расло је и ширило се, док се најпослије није прелило у ы. Па како опет да остане и зиь? Како да што и велико нарасте и опет мало да остане? Буди Бог с нама, ово је тек чудо! Но било шта му драго, Светић треба да покаже старијех рукописа гдје мјесто садашњега ъ стоји я, а мјесто * стоји к, па ћемо му онда вјеровати, и весело признаћемо да зна шта говори, а дотле му сва бесједа остаје само бунцање. - II. Друго је главно питање у правопису: гдје треба које слово писати? А ту је опет у нас најглавније претварање и изостављање слова. Кад гледнемо како су ријечи у нашему језику посастављане, па како их говоримо, видјећемо да гдјекоје гласе са свијем друкчије изговарамо него што стоји у коријену или етимолођији. Е ту је сада чвор! Хоћемо ли таке ријечи писати како их говоримо или како би по етимолођији требало да говоримо? Ласно би било на то одговорити, кад не бисмо сметали с ума шта је писмо. Ја рекох горе да друкчије и не треба писати него како се говори, а сад дај да видимо може ли се у нас друкчије писати. Светић вели да нам ваља писати и како се не говори (Утук ІІІ. стр. 32), па дијели спољашње претварање слова од изнутрашњега. Овдје ћу најприје казати да ово није ништа ново. Још прије тридесет година Вук нам је показао ову разлику у Српскоме рјечнику, на страни ХХХ и ХХХІ, гдје вели: Често се догађа у ријечима да се благо ... гласија ради једно полугласно слово претвори у друго; и ово је претварање двојако: 1) нека су полугласна слова врло налик по гласу једно на друго, н. п. биди т. д.; 2) нека пак полугласна слова нијесу по гласу тако налик једно на друго, али су изнутра по природи својој тако сродна, да се радо претварају једно у друго; тако се претвори гуж“ и т. д. Па ево и у овој књижици на коју се Утук III. и подигао управо о тој разлици говори на страни 29 под 12). Дакле није истина што Светић каже: ово обоје , што по природи неиде у єданъ редъ, онъ (Вук) є у єданъ ставіо, и у писаню обоє избркао“ (Утук ІІІ. стр. 25). За што ли је Светић ово казао ? Или није знао или није хтио знати? Свакојако рђав знак. — Код изнутрашњега се претварања Светић држи говора, а код спољашњега Држи се коријена за то што оно „у природи єзыка" а ово „само у органима бесѣднымъ свой основъ има“ (Утук ІІІ. стр. 33), и што Ово єзыкъ у коренъ удара, затире и шамани“ (Утук ІІІ. стр. 24) а оно друго „безъ повреде коренитости пише се“ (Утук III. стр. 33). Мудра ријеч, ако је истина! Али бисмо запитали Светића: шта је природа језика? Нијесу ли најглавније разлике у језицима постале од органа бесједнијех? Не разликује ли се Н. П. п. наша ријеч рука, руку, руком од Пољске reka, ręke, ręka баш кроз саме бесједне органе? А не чине ли те разлике природу нашега језика и Пољскога? Није ли у природи Маџарскога језика да не трпе више сугласнијех слова у почетку ријечи, него кажу н. п. borotva, borozda, barát, kalász, asztal и т. д. мјесто Славенскијех ријечи бритва, бразда, браш, клас, сто и т. д.? А не „произлази ли шо одъ недосташка бесѣдны органа’?" (Утук III, стр. 24). За то дакле што која разлика у језику долази од органа још се не смије бацати, нити је ко властан на земљи учити људе и нагонити их да друкчије говоре него што им Бог даде силу и моћ да говоре. Али је много већи и претежнији други узрок. Њим се сви наши етимолози највећма бране. Ако је истина да спољашње претварање језик зашире а изнутрашње „безъ повреде коренитости" да се пише, е аферим, господо етимолози! Али ако вам докажемо да изнутрашње претварање још већма вријеђа коријен него ли спољашње, шта ћемо онда? Ви пишете од могу по изнутрашњему претварању моћи, и добро чините; али од људи не ћете по спољашњему претварању да пишете љуцки. А не страда ли ондје коријен какогод и овдје? Још ће овдје * |