Лудвиг Велики био је и пољски краљ, а 1439. -1444. пољски краљ Владислав III. (1434.—1444.) био је и краљ Угарске. Угарска, још од 1000., т. ј. од Стефана Светог краљевина, која је инкорпорирала у себе и кнежевину Ердељ, у овом последњем свом делу и у источној Угарској имађаше многобројно румунско становништво, у североисточној Угарској јужноруско или русинско (рутенско), у северозападној Угарској такође не малобројно словачко становништво, а особито у XII. столећу примила је још многе немачке досељенике, који су у Ердељу добили назив Саси и који су по својим првим центрима или градовима, 7 на броју, дали тој земљи, која се латински зваше Transsilvania, њен немачки назив Siebenbürgen (Седмоградска). Угарска је у овом перијоду проширила своју територију тиме, што је покорила себи Хрватску (1089.), један део Далмације (1102.), док је други део Далмације припао талијанској републици Млетачкој, даље Славонију (1165.), и имала је привремено врховну власт и над Халичом у 1. половини XIII. столећа, и над Боснол (пре 1377.), номинално и претензијонално и над Србијом, Влашком и Молдавском. Угарска је примила у своје крило 1239. још неких 40.000 Кумана, који добегоше испред Монгола, а 1261. велике поворке »Латина«, т. ј. бегунаца из срушеног цариградског Латинског Царства. За време свога краља Лудвига 1. Великог (1342.-1382.), који је био син сестре пољског краља Казимира III. Великог († 1370.), и касније за време Владислава III. пољског краља (1434. —1444.), који је избором 1439. постао и краљем Угарске, на кратко време (први пут 1370. — 1382.), други пут (1439. —1444.) била је Угарска у персоналној унији са Пољском, под Сигисмундом Луксембуршким у персоналној унији са Чешком 1419. до 1437., а под Хабсбурговцима краљем Албрехтом 11. и Владиславом Посмрчетом (Posthumus) са земљама хабсбуршке круне 1437.—1439. и 1444. —1457., и имала је под Сигисмундом Луксенбуршким (цар 1410. — 1437.) и под Хабсбурговцем Албрехтом II. (цар 1438.—1439.) немачке цареве за своје краљеве. Краљевски престо Угарске наиме, када је изумрла мушка лоза Ариадовића (1301.), имала је: (1308. до 1382.) династија Анжу (Anjou) из Напуља у особи Карла Роберта Анжуског (1308.—1342.) и Лудвига Великог (1342. до 1382.), затим династија Луксембуршка у особи Сигисмунда Луксембуршког (1386. -1437.), који је од 1410. био и немачки цар, а од 1419. и чешки краљ, напослетку са пре кидом од пет година (1439. —1444.), који је прекид настао избором пољског краља Владислава III. и за угарског краља, кућа Хабсбуршка у особи немачког цара Албрехта II. (1437. до 1439.) и његова сина Владислава Posthumus-a или Посмрчета (1444.—1457.); за време овог последњег краља био је све до 1452., т. ј. све док краљ није постао пунолетан, славни јунак и војвода мађаризирани и латинизирани Румун Јован Корвин Хуњади († 1456.) државним намесником; Јован Корвин је отац каснијег краља Машије I. (1458.-1490.). Немачка је, као што је познато, већ у претходном (III.) перијоду 962. добавила римско царско достојанство и посела Северну и Средњу Италију, са чиме је стојала у вези и врховна власт над Црквеном Државом. У овом (IV.) перијоду, када је на немачком краљевском престолу после Хајнриха III. (1039. -1056.), Хајнриха IV. (1056.-1106.), и Хајнриха V. (1106.—1125.) из Франачке куће и после Лотара II. Сакса или Саса (1125.— 1137.), седела швапска кућа Хохенштауфоваца (1138. до 1254.), и затим са неким прекидима наизменце кућа Хабсбуршка (од 1273.) и кућа Луксенбуршка (од 1308.), и када је од 1438. Хабсбуршка кућа почела непрестано до 1806. владати, само са прекидом од 3 године (1742. —1745.), проширене су границе Немачке још више и утецај јоj je ојачао, и то особито према истоку, где су између Лабе и Одре остаци вендске краљевине Славиније (постојала 1047. до 1131.) у 2. половини XII. столећа покорени, христијанизирани и германизирани, где су у XIII. столећу покорени, христијанизирани и германизирани Поруси или Пруси (1226. до 1283.) настојањем Немачког витешког реда, основаног 1190. од крсташа у Палестини ради борбе против неверних, но наскоро премештеног у Европу, и где су напослетку покорени, христијанизирани и германизирани (1202.-1230.) Лифландија (Livland, Liefland), Естонија (Esthland) и Курландија (Kurland) настојањем немачког реда Маченосаца, који је ту 1202. основан у исту сврху, у коју и Немачки витешки ред. Када су при крају XII. столећа (1194.) хохенштауфовски немачки цареви брачним везама постали наследници Нормана у Краљевини обе Сицилије, припадала је једно време, иако делом само номинално, цела Италија немачким царевима. Када су Хохенштауфовци настојањем папа у 2. половини XIII. столећа срушени, Краљевина обе Сицилије отпадне (1266.), а власт немачких царева и над Средњом и Горњом Италијом биваше све више номинална. Старији и богатији градови Италије све више стицаху самосталност, и делом узеше републиканско устројство, а делом се поједини домаћи силници учинише кнезовима у њима. И Црквена Држава добила је у овом перијоду самосталан положај. Настадоше војводине као: од 1395. у пређе лонгобардској Горњој Италији, у такозваној Ломбардији, Војводина Миланска, од 1416. Војводина Савојска; и републике као: осим старе (већ од 697.) Млетачке Републике, која беше испрва под византијском врховном влашћу, Република Фијоренција, па Пиза, Ђенова ; све су оне немачким царевима оставиле само наслов врховних поглавица у Горњој и Средњој Италији. Јужна Италија или Краљевина обе Сицилије, т. ј. Напуља и Сицилије од 2. половине XIII. столећа, т. ј. од пада Хохенштауфоваца (1266.), била је по папској наредби прво под краљевима из француске куће Анжу (Anjou); али после неколико година (1282.) Сицилија се крвавом буном, названом »Сицилијанско вече« оцепила од тих краљева и подвргла арагонским краљевима, који су касније (1442.) путем наследства добили и Напуљ; један члан напуљске куће Анжу, Карло Роберт доспео је на угарски краљевски престо (1308. — 1342.), на ком га је наследио син му Лудвиг I. Велики (1342. —1382.). Сардинију је 1164. Хохенштауфовац цар Фридрих I. Барбароса (1132.—1190.) подигао на краљевину; њоме су дуго времена владали краљеви из разних талијанских династија, али је крајем XIII. столећа потпала она под Арагонију. Али и у Немачкој су власт царску много ограничавали световни и духовни кнезови, од којих 7 њих, такозвани изборни кнезови (Kurfürsten), имађаху право да бирају цареве. Духовни кнезови су били епископи и опати. Као најважнији кнезови световног карактера били су: војвода швапски, војвода франачки, војвода саски, палатин рајнски (Pfalzgraf am Rhein), маркијон (Markgraf) бранденбуршки, војвода баварски, војвода, касније (стално од 1198.) краљ Чешке са споредним земљама Моравском и Шлезијом, војвода Аустрије, која је од једне покрајине (Mark) војводине Баварске, од Источне Марке (Ostmark) 1156. проширена у војводину и на крају овог перијода 1453. призната за велику војводину (Erzherzogtum). Последњи цареви овог перијода, Хабсбурговци (Рудолф І. 1273.-1291., Албрехш I. 1298. -1308., Албрехт II. 1438. -1439., Фридрих Ш. 1440.-1493.) и Луксембурговци (Хајнрих ѴП. 1308.-1313., Карло IV. 1346. —1378., Већеслав 1378. до и 1400., Сигисмунд 1410.—1437.) ишли су за тим, да ојачају царску моћ, да стекну знатну династичку моћ, и Хабсбурговци су у том погледу били срећни у југоисточној Немачкој, а Луксембурговци северно и источно од Хабсбурговаца, премда не тако за дуго као Хабсбурговци. Тако су Хабсбурговци од времена владе првога цара из своје куће, Рудолфа 1., у току од једног столећа (1276.—1382.) освојили за се Аустрију, Штајерску, Корушку, Тиролску, Трст и друге мање земље, да све то и данас држе у поседу, и владали су преко Албрехти П. (1437.—1439.) и преко његовог сина Владислава Роsthumus-a или Посмрчета (1444. до 1457.) кратко време и над Угарском, али су зато изгубили највећи део својих првобитних поседа у Швајцарској, где су Швајцарски Савезници (Eidgenossen) основали (1291. до 1388.) фелеративну републику под царском врховном влашћу, а састављену из слободних предела или кантона. Луксембурговци су такође за владе првог цара из своје куће Хајнриха VII. (1308.—1313.), кад је изумрла домаћа чешка владарска породица, 1310. присвојили Чешку са свима споредним земљама, да је имају у поседу, док нису изумрли 1437.; под царем Карлом IV. Луксембуршким добили су Луксембурговци 1374. и Бранденбуршку, али само привремено (1374. до 1417.), док наиме није та земља предата Хохенцолернима; а последњи Луксембурговац Сигисмунд (Siegmund), који је 1410.—1437. био немачки цар, седео је још од много раније 51 годину (1386.-1437.) и на угарском краљевском престолу. Напротив не успеше дуготрајни покушаји Немачког витешког реда, да из свога седишта у Маријенбургу у Пруској покори суседну ратоборну Литавску. Покушаји ти трајали су чак и онда, кад се Литавска 1386. сјединила са Пољском. Немачки ред морао је коначно напустити те своје покушаје, кад су га сједињени Пољаци и Литавци до ноге потукли 1410. у великој бици код Таненберга, која је битка почетак опадања и пропадања тог реда. Северно од Немачке дошле су у овом перијоду до моћног положаја скандинавске државе Данска, Шведска и Норвешка. Данска се раширила већим делом на штету Не мачке на немачком приморју Источнога Мора, али више само привремено (1185. – 1225.). Норвешка је освојила 1264. републику Изландију, коју су у IX. столећу основали и до лепог цветања довели Норвежани. Шведска се раширила по приморју Финскога Залива, освојила је Финску (1157.) - и Лапонију (1279.). Напослетку је ове 3 скандинавске државе 1397. сјединила краљица данска Маргарета, и то на основу Калмарске Уније, т. ј. на основу уније склопљене у Калмару у Шведској; али ово сједињење имало је облик само персоналне уније; свака је краљевина наиме задржала своје посебно устројство, само су све три имале заједничког краља или краљицу. Енглеска и Француска у IV. перијоду имају у многом заједнички развитак. Краљевина Енглеска задобила је од 1171. делове Ирске па и јужни део Шкотске. Али много већу је моћ имала Енглеска у IV. перијоду у Француској, јер су на енглески престо дошли прво (1066.) војводе од Нормандије, а касније (1154.) војводе од Анжу (Plantagenet, читај: Плентеџенет), и нарочито ови последњи од којих је напослетку једна грана, кућа Ленкестр (Lancaster), по своме знаку прозвана црвена ружа владала по столећа, од краја овог (IV.) перијода и неколико деценија у почетку идућег периода, т. ј. 1399. до 1461., па затим уступила место 1461. до 1485. другој једној грани, кући Јорк (York) или белој ружи, с којом се борила за престо пошто су наследили и Нормандију и Бретању и пошто су брачним везама добили и друге војводине, имали су у поседу скоро целу западну Француску. Краљеви енглески на тај начин постадоше господарима скоро целе западне Француске и вазалима краља француског, много су сметали француском краљу и тежили су за његовом круном. Исто су тако и краљеви шпанске државе Арагоније имали много поседа у Француској те због својих великих поседа били опасни вазали француског краља. Али несравњено опаснији и упорнији вазали беху енглески краљеви. Услед тога су Енглеска и Француска кроз цео овај перијод већим делом (од 1204.) били на ратној нози, док Француској после једног срећног обрта ратне среће 1429. у ком је доста знатну улогу играла једна одушевљена јуначна те због тога од Енглеза 1431. као вештица спаљена сељачка девојка Жан д' Арк (Jeanne d' Arc) »Девица Орлеанка « није 1453. пошло за руком да сасвим истисне енглеске краљеве, чиме је краљевска моћ француских краљева, која је са директне лозе Кайсшинга (987.-1328.) прешла на споредну лозу Валоа (Valois, 1328. - 1589.), знатно ојачала. Ово последње је за будућност Француске било од одсудног значаја; јер је још једног моћног и особито после 1363. опасног вазала француских краљева требало сузбијати; то беше војвода бургунд |