луција, такозвана реформација. Као што су у 1. половини овог перијода личне услуге и новци за грехе, т. j. новци, којима су купљене индулгенције, утецали у корист крсташких ратова, тако се касније исто дешавало у корист рата с Турцима, у корист зидања цркава, као и у корист других сврха цркве или јерархије, а особито римске столице. По старом учењу цркве пак заслуге Христове су свакако неисцрпно благо, из кога тече сатисфакција за грехе целог света и из кога и црква путем власти везивања и раздрешивања даје вернима тајном покајања опроштај грехова; али касније заслуге светитеља прибављају самим свешитељима степен блаженства, а нама користе само у толико, уколико су Богу молитве светитеља за нас угодне; ми за наше грехе додуше и сами морамо вером, готовом на покајање, и добрим делима на основу те вере, удовољити правди Божјој; али то није фактичка сатисфакција, сатисфакција у правом смислу те речи, него је то сатисфакција не у правом смислу те речи, то је само увег за учествовање у сатисфакцији, коју је дао Христос у место нас. За опроштај грехова као и казни за наше грехе пред Богом ради црква пре свега давањем тајана, а затим још само у својим молитвама. Казне, које нам сама црква пропише, може црква, ако нам је то од користи, променити или и променити или и сасвим опростити и тако нам давати индулгенције од казни; али њезине казне, као времене казне уопће, имају само ту сврху, да поправљају, а не и да фактички удовољавају правди Божјој.

3.) Учење о конкомитанци (конкомитанца — праћење) тела и крви Христове јесте учење, да се тело и крв Христова узајамно безуветно прате, тако да човек, ако узима у се тело Христово, тиме прима у се и крв Господа, и обратно; зато се и причешће може узимати и само под једним видом; и будући да се при причешћивању под видом вина вино лако може просути, што би била велика профанација, то је довољно, да се лајици причешћују само под видом хлеба. Тако је од старог црквеног учења које само понавља речи Христове, и држи да не може продрети даље у натприродну тајну те по коме је евхаристички хлеб само тело, а евхаристичко ВИНО само крв Господа на Западу са поуздавањем у способност људског разума да продре у тајну, створено ново учење; од XII. столећа је то учење уведено и у праксу, јер се лајици од тог доба причешћују само хостијом под видом облатне, т. j. само телом Христовим, које се приноси на

жртву, а под видом плочице од бесквасног хлеба (азима); путиром се пак причешћују још само свештеници, који служе мису. Ово учење и ова пракса потврђени су на саборима у Костницама (1414.—1418.) и у Базелу (1431.—1438.); па и против хусита су у основу задржани, јер је после претходних преговора 1433.—1437. причешћивање лајика под оба вида хуситима дато само као посве изнимна концесија и уз очување учења о конкомитанци.

4.) Мање је опћенито у овом (IV.) перијоду ново учење о непорочном зачећу Пресвете Девојке Марије. Већ у прошлом (III.) перијоду било је на Западу појединаца, који су противно старом црквеном учењу да је само Хистос рођен без прародитељског греха, а да је Марија при натприродном зачећу свога Сина од Духа Светога прво очишћена од сваког греха, цакле и од прародитељског греха без дубљих разлога веровали и говорили, да је и Марија рођена од матере своје Ане без прародитељског греха, тако да је била без прародитељског греха почев од рођења, но не зато, што је, као Исус, рођена на натприродан начин, него зато, што је већ у утроби материној особитом благодаћу Божјом очишћена од прародитељског греха. То се називало: »освећење Блажене Девојке у утроби материној, sanctificatio Beatae Virginis in utero«. Тако је о зачећу Маријином мислио особито Пасхазије Радбери у IX. столећу. Али у XII. столећу »освећење у утроби (sanctificatio in utero)« претворено је у »непорочно зачеће Блажене Девојке, immaculata conceptio Beatae Virginis«. Године 1140. таково учење су прокламирали неки каноници у Лијону; ови су због тога уместо дотадањег »дана зачећа Блажене Девојке (dies conceptionis Beatae Virginis) « који дан одговара »дану зачећа Св. Ане« у православној источној цркви, и који је дан био посвећен само успомени на благодатно саслушање молитава пређе нероткиње Ане увели као спољашњи израз свога учења » празник непорочног зачећа Блажене Девојке (festum immaculatae conceptionis Beatae Virginis)«. У исто доба се против ове новотарије диже чувени латински црквени учитељ Бернард Клервоски († 1153.), и нешто више од 100 година касније још чувенији Тома Аквински († 1274.). Али богословски ривал последњега, Јован Дунс Скот († 1308.) бранио је непорочно зачеће Марије, и док су доминиканци као томисте, т. j. као ученици Томе Аквинског, који је припадао доминиканском реду, ишли стопама свога учитеља, дотле су

фрањевци са истим жаром бранили учење свога великана, фрањевца Јована Дунс Скота. Обе странке су гледале да једна другу надвлада не само доказима из Св. Писма, Св. Предања и разума, него и чудесима и откривењима, која једна против друге измишљаху. Ма како да је био велик авторитет Томе Аквинског, учење Јована Дунс Скота о непорочном зачећу Марије добиваше све више маха при великом полету култа Маријина на Западу у овом перијоду, па и сам базелски сабор (1431.-1438.) био је за то учење, али зато противно мишљење није одбацивао као јерес, и учење о непорочном зачећу Блажене Девојке (immaculata conceptio Beatae Virginis) није подигао на догмат. Али данас је то учење већ догмат римске цркве; прокламирао га је за догмат 1854. папа Пије IX. (1846.—1878.).

V. ГЛАВА.

Црквено учење у научној и литерарној обради или црквена наука и књижевност.

161. Црквена наука и књижевност уопће и на грчком Истоку посебно.

У овом (IV.) перијоду се на Истоку и на Западу развио на пољу црквене науке и књижевности много живљи рад, него у претходном (III.) перијоду, само с том разликом између Истока и Запада, што је Исток мало оригиналног створио, више је репродуцирао и компилирао патристичку књижев· ност па богословске резултате књижевности систематизирао; на Западу међутим црквена наука и књижевност осим тога пођоше новим путевима и донесоше и нових плодова.

У источној цркви у научном и литерарном раду учествују подуше осим Грка и православни Словени и Ивирци или Ђурђијанци, а од хетеродоксних особито Јермени, сирски Јаковити и сирски Несторијевци; али ипак је још увек Византијско Царство и предео грчке цркве било место, где се црквена наука и књижевност најбогатије развијаху па и на највишем ступњу беху. Ту се највише обрађивало позитивно богословље на основу учења Св. Писма, црквених

отаца и васељенских сабора; али обрађивало се и спекулативно богословље већином на основу Аристотелове, мање на основу Платонове философије; при крају овог перијода шта више дошло је и до борбе између та два философска система у богословљу, из које је борбе као победилац изишла Аристотелова философија. Осим тога обрађивано је и мистичко богословље, т. j. богословље Богу преданог и побожног срца. Од богословских дисциплина пак цветале су поред догматике особито полемика, ова нарочито против Латина, и црквено право, које у овом перијоду има најбогатију литературу и које се потпуно развило, мање библијске студије, јер се на пољу библијских студија јављају већином само изводи и катене из ранијих егзегетских радова. Праве црквеноисторијске књижевности у овом перијоду беше веома мало, али су тим богатије текле реке византијске хронографије, која је обухватала и црквену историју. Многобројни хронографи писаху историју Византијског Царства, и то историју ранијих времена по својим претходницима, а историју свога времена по изворима и по сопственом опажању. Већина писаца византијске историје (scriptores historiae byzantinae) припада овом перијоду.

Најодличнији представници грчке црквене књижевности су ови:

а.) У 2. половини XI. столећа

Осим два чувена црквена писца из почетка овог (IV.) перијода, које смо навели и у претходном (III.) перијоду, јер донекле спадају и тамо, наиме осим Симеона Млађег названог Нови Богослов († после 1092.) и његовог савременика мистика и полемичара Никиште Стифшаша или Стишаша (Nexńtas Eráros, Nicetas Pectoratus, Никита Срчани), још 1.) Јован Мавропус, 2.) Михаило Псел, 3.) Теофилакт Охридски.

1.) Јован Мавропус (Maupónous), можда већ од 1047. митрополит евхаитски (та E3záita у Понту), пре постављања за митрополита учитељ и проповедник, а после захвале на митрополитству аскет у Цариграду; био је веома угле дан; умро је у дубокој старости око 1108. Писао је осим једне хронике још животе светитеља, црквене химне, омилије и писма.

2.) Михаило Псел (Шеллос), за разлику од писца истог имена, који је делао око 800., назван Млађи, философ и

богослов, ученик Јована Мавропуса; умро је раније него његов учитељ (умро је наиме по једнима 1106., по другима пак већ 1078.). Био је научењак и писац, који је вешто радио на свима пољима науке. Касније је постао монах. Писао је веома учено разне ствари, али мало оригиналног. 3.) Теофилакш Бугарин« († око 1107.) архиепископ охридски (у Бугарској), самосталнији и оригиналнији него Псел, по рођењу Грк, чувен као егзегет. Оставио нам је веома цењене коментаре на Св. Писмо; у њима се ослања већином на Златоустога и на Теодорита. Оставио је затим догматских и полемичких списа, у којима је у погледу разлика између источне и западне цркве умео спојити право славље са либерализмом.

б.) У XII. столећу

1.) Јефтимије Зигавин или Зигадин, 2.) Јован Зонара, 3.) Алексије Аристин, 4.) Нил Доксопатар, 5.) Никола Метонски, 6.) Јевстатије Солунски, 7.) Теодор Валсамон, 8.) Никита Акоминат, 9.) Михаило Акоминат, 10.) Димитрије Хоматијан.

1.) Јефтимије Зигавин или Зигадин (Езд бџо Zvraßñvos или Zvyaõìvèç) монах из Цариграда, савременик цара Алексија Ζυγαδηνός) Комнина (1081.—1118.), радио је око 1118. Оставио нам је библијскоегзегетске изводе и прераде особито из коментара Икуменија (око 990. по другима већ око 600.) и Теофилакта († око 1107.), даље једно велико догматскополемичко дело под насловом IIavonhia бозначий 3), Догматичка оружана (Догмашички арсенал, Свеоружје догматичко), у коме репродуцира учење отаца и патристичку полемику против јереси старијег доба, а јереси свога времена и самостално побија.

2.) Монах Јован Зонара (Zwvapãç) у 1. половини XII. столећа оставио нам је једну хронографију Византијске Империје и коментаре на каноне.

3.) Као каноничар дорастао му је савременик, велики иконом патријарашке цркве у Цариграду, Алексије Аристин

1) У библијотеци митрополије црногорске у цетињском манастиру налази се: Догматіки панопліа или „всеоружство благословія (sic!!). Сія книга изписа се повелѣніемъ блаженнаго и преосвештеннаго Архіепіскопа Пекскаго и Патріарха всѣхъ србскихъ и подунавскихъ землъ, настояніемъ же и куплею злата смѣреннаго и меншаго въ Архіереехъ Архіерея и во рабѣхъ божіихъ раба куръ Діонѵсія въ лѣто 7076., т. е. 1568.“ Рукописъ папирный in folio max. Види Сербске Лѣтописи 1830. часть перва стр. 141.