мистичаре (мистике); но било је међу мистичарима и таквих, који поред мистике нису одбацивали ни схоластику, него су гледали да обоје споје, те су тако заиста уклањали једностраност како схоластике тако и мистике. Плодно земљиште за мистику у времену првог њезиног цветања у XII. столећу беше манастирска школа Св. Виктор у Паризу, чији се чувени настојатељ Иг де Сен Виктор (Hugues de Saint Victor, † 1141.) трудио, да схоластику и мистику споји у једну хармонијску целину. Велика наклоност његовог ученика Ришара де Сен Виктора (Richard de Saint Victor, † 1173.) мистици претворила се код наследника овоме код Гошјса де Сен Виктора (Gauthier de Saint Victor, † 1180.) у формалну опозицију против схоластичког богословља. Напротив у XIII. столећу и особито код чувеног фрањевца Бонавентуре († 1274.) налазимо мистику и схоластику опет у савезу. Други и богатији перијод цветања мистике, али уједно са пантеистичким наклоностима појединаца, пада у XIV. и XV. столеће, у време опадања схоластике; у то време се мис тика негује особито у Немачкој, и ту нарочито у доминиканском реду.

В.) Поред схоластичара и мистичара и њихових посред ника, којих је било чак и у XV. столећу, налазимо, иако релативно мало, и таквих богослова, који обрађују богословье чисто позитивно, т. ј. само на основу Св. Писма и Св. Предања. Налазимо даље таквих богослова, који Св. Писму и Св. Предању додају још природне науке, књизи откривења још књигу природе, који дакле и помоћу ириродног богословља (theologia naturalis) хтедоше познати Бога. Беше их међу богословима и таквих, који схоластику прогласише тричаријом, која убија дух, но спасење од ње не тражише у мистици, него у повратку класичним студијама; ти се богослови стога, што су класичне студије важиле као studia humaniora, т.ј. као више студије, као студије које помажу чисто људско образовање, називаху хуманистама. У колико хуманисте нису кидали са теологијом и црквом, спајаху позитивно богословље са класичним студијама, да помоћу њих потисну схоластику и да уведу здравији исто ријски смисао и бољи укус у богословљу. Било је у ово доба и таквих богослова, који хтедоше богословље обновити, регенерирати помоћу свију наука. Сви овде под В.) наведени правци истичу се више у 2. половини овог перијода, а строги их схоластичари већином сумњиче и нападају.

II. Најзнаменитији црквени писци.

1.) Ланфранк (Laufrancus), 1042.—1062. учитељ у Беку, претеча схоластике и противник Беренгара Тӯрског 1040. до 1088. у тадањем спору о евхаристији, 1070.-1089. пак архиепископ кентербериски. Спада донекле у трећи перијод; и тамо смо га већ и навели. Исто тако и

2.) Кардинал Петар Дамиани (Petrus Damiani, * 1072.) пријатељ и једномишљеник Хилдебранда ригористичког саветника папске столице од 1049., касније папе Гргура VII. (1073. — 1085.), писац већ у III. перијоду споменутог дела Liber Gomorrhianus, Књига Гомора (т. j. Књига о Гомори), која нам црним бојама слика неморал тадањег клира.

3.) Анзелм (Anselmus), рођен у Пијемонту, ученик Ланфранков и испрва наследник његов у учитељству у Беку у Нормандији (1062.—1093.), затим 1093. —1109., као и овај, архиепископ кентербериски у Енглеској. Као архиепископ био је у запетом односу са својим краљем те због тога двапут у изгнанству у Италији, једанпут 1097.-1100., други пут 1103. до 1106. За време првог свог изгнанства у Италији на сабору у Бари у Доњој Италији 1098. диспутирао је са јужноиталским Грцима о исхођењу Св. Духа. Он је прави оснивач схоластике са њеним црквеним правцем. Чувен је са својих дубоких догматских списа. Он је и творац такозваног онтолошког доказа о бићу Божјем (у свом спису Proslogium, Поговор, и у свом спису Liber apologeticus, Књига обране, који су списи били уперени против његовог противника у овоме монаха Гаунила), као и творац нове христолошкосотириолошке сатисфакцијоне теорије или новог спекулативног доказа о потреби ваплоћења Бога у сврху спасења људи путем сатисфакције за увреду безмерног мајестета Божјег, нанесену људским грехом. Ову христолошкосотириолошку сатисфакцијону теорију изнео је Анзелм у свом делу Cur Deus homo (factus est), Зашто је Бог постао човеком?

4.) Номиналисту Росцелина († 1100.) каноника у Компиењу (Compiegne) због његовог горе наведеног номиналистичког тритеизма побијао је Анзелм, а синод у Соасону (Soissons) 1092. нагнао да опозове своје учење.

5.) Абелар (Abélard), † 1142., чувен, али доста хетеродоксан савременик Бернара Клервоског, од око 1100. учитељ у Паризу. Ученици су му се због сјајног му духа и знања дивили, а старији црквени људи су га због његових хетеродоксних учења живо побијали. Он је већ пре 1119.

био најславнији учитељ философије и теологије у Паризу. У то у љубави према ученици својој Елоизи (Héloïse, Heloisa, Eloisa) заведе ову. Лепа, образована, духовно лепо развијена Елоиза, као што каже црквени историк Хазе, није хтела пристати да буде Абеларова (који је тада био лајик) жена, с ким се била у потаји верила, јер га је хтела видети на којем од највиших почасних места у цркви. Абе лар, кога је каноник Филбер (Fulbert), ујак Елоизин држао за бездушног заводника, те казнио шкопљењем, ступи 1119. у манастир Сен Дени (St. Denis, Sanctus Dionysius), а и Елоиза прими чин монахиње. Све до његове смрти остадоше обоје у интимној душевној вези и кореспонденцији. Она умре 1163. као настојатељка манастира, а он после другог перијода свога сјајног учитељског рада у манастирској повучености 1142. Двапут су га (1121. и 1141.) осуђивали као хетеродоксног учитеља, чему је допринео Бернар Клервоски († 1153.), који га је ревно побијао, док је као и Бернар чувени клињски опат Петар Уважени (Venerabilis, † 1156.) по други пут осуђеном Абелару дао код себе уточишта 1).

6.) Бернар (Бернард) Клервоски (Clairvaux) био је јако чувен као практични мистичар. Ако је Анзелмова слава била у догматици, Бернарова је била у проповедању. Родом из племићке француске породице, поста 1112. од витеза монахом, па после опатом цистерцитског манастира у Клер воу, и као такав многе је привлачном снагом своје славе привукао у овај ред. Упливан и у многом велик човек, био је Бернар надалеко чувен као проповедник и светитељ; папе и кнезови, људи из виших и из нижих сталежа слушаху његов савет и покораваху му се. Одбијао је сва понуђена му висока духовна достојанства. Својом ватреном речитошћу дао је повода другом крсташком рату 1147.—1149, и строго је побијао нецрквени правац схоластике, особито учења Абеларова. Добио је због речитости, која је истицала из уста његових од љубави према Богу, почасно име Doctor mellifluens, MeДошочни учитељ.

7.) Иг де Сен Виктор († 1141.) у Паризу и његови ученици Ришар де Сен Виктор († 1173.) и Гошје де Сен

1) Са хетеродоксије оптуживаху и ученог савременика Абеларова Гилберша Порешана (Gilbertus Porretanus, Gilbert de la Porré, † 1154.) епископа поатјеског (Poitiers, Поатје), који је између суштаства Божјег и лица Божјих тако правио разлику, да му је учење 1148. осуђено делом као тритеизам, (tritheismus) делом као тетратеизам (tetratheismus).

ce

Виктор (Gauthier de Saint Victor, † 1180.), о којима је већ напред било говора, беху спекулативни мистичари, док је мистика Бернара Клервоског била претежно практична. 8.) Грацијан, монах и професор у Болоњи, веома прославио око средине XII. столећа (1140. —1150.) једним уџбеником црквеног права под насловом Concordantia discor dantium canonum, Хармонија дисхармоничних канона. Овај је уџбеник био тако одличан, да је наскоро ушао у употребу свугде не само као ручна књига за црквено право, него скоро као законик, те му отуд наслов Decretum Gratiani, Одредба (Наредби) Грацијаноза. Што су касније папе наре диле, дошло је као додатак уз Decretum Gratiani у такозване Књиге (Збирке) декреталија, Lıbri decretalium, и сачињава други део западног канонског законика, такозваног Corpus juris canonici, у ком је први део Decretum Gratiani. А Збирке декреталија, које сачињавају други део такозван ог Corpus iuris canonici, састоје се из ових делова: Quinque libri decretalium, Пет књига одредаба, које је књиге уредио папа Гргур IX. (1227.—1241.), и које се зову још Libri extra, Књиге ван (Грацијанова декрета) те се при цитирању бележе са X; Liber sextus, Шеста књига, од Бонифација VIII. (1294. – 1303.); Liber (constitutionum) Clementinarum, Књига Климентових установа, од Климента V. (1305.—1314.); уз ове кашње придођоше Decretales extravagantes, Одредбе које осим тога вагирају, т. j. колају, постоје и важе, а особито Extravagantes Јована XXII. (1316. до 1334.) и Extravagantes communes, т. j. Одредбе разних иала, које осим тога циркулирају и које су скупљене у једну збирку.

9.) Пешар Ломбард (Petrus Lombardus) прозван Magister sententiarum, Учишељ сентенција († 1164.) био је до 1159. учитељ у Паризу, затим до смрти своје епископ у истом месту. Чувен је са једног за оно време веома успелог уџбеНИКА догматике под насловом Quattuor libri sententiarum, Четири књиге сентенција. Ова се ручна књига кроз цео средњи век употребљавала у свима школама на Западу, тако да је ни величанствена Summa theologiae, Сума богословља од Томе Аквинског, која се појавила сто година касније, није могла дуго да потисне.

10.) Александар Халезије (Halesius) или Хелз (Hales) енглески фрањевац и учитељ у Паризу († 1246.) звао се Doctor irrefragabilis, Необориви учитељ и Monarcha theologorum, Монарх богослова, јер је био први и најоштроумнији богослов свога времена.

11.) Алберш Велики (Albertus Magnus) многостран научењак и веома славан схоластик, родом немачки гроф, доминиканац и од 1243. учитељ особито у Колоњу (Köln), 1260. против своје воље епископ у Резну (Regensburg), затим, пошто је 1262. абдицирао, опет учитељ у Колоњу. Умро је 1282. у 87. години живота. Алберт је био чувен не само као богослов и философ, него и као испитивач природе и лечник, тако да га непријатељи и пук прогласише чаробником, док му ученици дадоше надимке Doctor universalis, Универзални (т. ј. у свима наукама верзирани) учитељ и Magnus, Велики. 12.) Јован Фиданца (Fidanza) или, како га обично зову, Бонавентура (Bonaventura), т. ј. Срећа, које је име добио још као дете због тога, што је једном неочекивано срећно оздравио. Био је из Фијоренције. Ступио је у фрањевачки ред, пошто је пре тога био учитељ у Паризу; у својој 36. години 1257. постао је генералом свога реда, а 16 година касније, 1273. кардиналом. Као такав присуствовао је другом лијонском сабору 1274, за време ког је и умро у 53. години свога живота. Био је мистик, али је уједно умео да спаја схоластику са мистиком. Због своје анђеоске чистоће у мишљењу и животу и због своје ревности за Бога добио је наслов Doctor seraphicus, Серафимски учитељ, чиме се уједно хтело рећи, да је прави следбеник Св. Фрање, који се такође звао Seraphicus, и да је прави репрезентант свога реда, који се такође звао серафимским.

13.) Тома Аквински (Thomas Aquinas), родио се 1226., био је талијански гроф, који је постао доминиканцем и чувеним учитељем богословља у Паризу, Риму и Напуљу. И он је, као и Бернар Клервоски, одбио понуђена му висока црквена достојанства, и без сумње је највећи схоластик. Његови савременици поштовали су у њему богословски оракул, и као такав позван је на други лијонски сабор 1274., но на путу умре у 48. години свога живота. Због моралне чистоће и благости дадоше му ученици назив Doctor angelicus, Анђеоски учитељ. Најчувеније му је дело уџбеник догматике и етике Summa theologiae, Сума богословља, још и данас књига од највећег угледа и предмет потанког изучавања и брижљивог тумачења у римокатоличкој цркви. Покушао је побијати и Грке у засебној књижици Contra errores Graecorum, Против заблуда Грка; али ту ћемо тешко познати велики дух Томе Аквинског, јер је књига и по признању самих Западњака пуна фалзификација историје и цитата. У Томи Аквинском је схоластика достигла кулминацију.