то до 150 са једним Оченашем после сваких 10 Ave Maria, то је доминикански ред увео у употребу за бројање тих 150 поздрава венац или низ куглица за бројање под именом розаријум (rosarium, венац ружа) или Маријин исалтир (тако назван због 150 Ave Maria-куглица, због тога дакле што тај венац има толико куглица, колико у Псалтиру псалмова); молитве Марији се сада у главном називају preces rosarii (молитве са розаријумом). Особитим сјајем и украсом опколила је култ у овом пе ријоду лепа уметност. Верски смисао овог времена ставио је у службу култу песништво, музику, сликарсто и архитектуру. Сада су настале најлепше црквене химне и песме за народ; Stabat mater (Стојаше маши), Dies irae (Дан гнева) и друге секвенце (т. н. химне, које треба певати у секвенци, у пратњи после већ постојећих литургијских песама), које су и данас предмет дивљења, потичу из овог перијода. Црквено сликарство особито од XIV. столећа одрекло се крутих касновизантијских облика, који су дотле и на Западу владали, и настало је ново црквено сликарство, које је побожно и религијозно умело спојити са лепим и природним. На овом пољу велико су стварали талијански сликари при крају овог перијода; у том су њиховим стопама ишли низоземски сликари, док су немачки сликари тек у почетку идућег (V.) перијода дошли до важности. Црквеном сликарству, пошто је на Западу тада већ потпуно нестало старог устезања да се у цркви употребљава пластичка уметност, придружило се и црквено вајарство. На пољу архитектуре пости... гнуто је ванредних резултата. Из Ломбардије стил, који је већ у ранијем перијоду потиснуо базилички стил, и који је као даљи развитак римског стила познат под име• ном романског стила, раширио се у почетку овог перијода свугде. Својствено су овом стилу, који је у XI. и XII. столећу скоро искључиво доминирао, основни нацрт у облику латинског (т. ј. са дугим доњим краком) крста (†), подељеног у саме квадрате, округли лукови особито нал вратима и прозорима и куле; али И таван изнутра чини често свод у облику крста, а кров, који чини забат, има понекад полигоно средишње кубе. Само су у Сицилији и Шпанији овом стилу делимично претпостављали маварски стил и особито овом својствене оштре и потковичасте лукове и украсе сводова са сталактитима или орнаментима у облику накапаног камења, као и украсе зидова са пластичНИМ биљним, животињским и геометријским фигурама, које се фигуре зову и арабескама. Од 2. половине овог перијода потекао је из северне Француске нов стил, који је створио величанствене црквене зграде, готски стил, назван тако не због тога, што су ваљда Готи тај стил употребљавали, него само због тога, што су Талијани хтели означити тај стил као нешто страно, германско, што им је дошло из Немачке као пређе страна готска влада. Карактер овог стила састоји се у томе, што јако тежи у висину, да тако чулно престави дизање духа к небу. Томе одговара употреба лаких, витких, оштрих лукова и оштрих кула; много се употребљавају осим тога високи витки стубови и скулптуре са сваковрсним облицима из царства биљака и животиња; високи прозори и насликана окна, да би се у до̂мовима ширила мистеријозна светлост, спадају такође међу особине овог стила. Најчувенији и највеличанственији дӧм у овом стилу је колоњски (келнски) дом, чија је градња почела 1248., а у свима деловима довршена тек 1880. настојањем немачког цара Вилхелма I. (1870.—1880.). Архитекти су били већином монаси; владари, градови и манастири су се такмачили у томе, да набаве трошкове, а епископи и папе потпомагаху то издавањем индулгенција ради прилога у ту сврху. Уопће велико је одушевљење владало за величанствене црквене зграде. 165. Религијозноморални живот и црквена дисциплина. Религијозноморални живот и црквена дисциплина IV. перијода на Истоку показује мало таквог, што би нам нарочито привлачило пажњу. Религијозни смисао на Истоку није се изгубио ни у овом тешком времену, јер религијозни смисао неповољне спољашње прилике не угушују ; онима, који су потиштени, религијозна утеха највише олакшава тешко стање. Али с друге стране живот под мухамеданском влашћу и притиском као и непрестани дотицај са мухамеданцима донео је верску млитавост и верски индиферентизам; било је бракова између Хришћана и мухамеданаца, па прелаза у мухамеданство или ренегатства, како се отпад. ништво нарочито у ислам обично означава. Морални живот није се могао дићи код Грка и Јужних Словена ни због непрестаног опадања Византијског Царства и због непрестаних борби за егзистенцију, у којима су се налазиле све хришћанске државе на Хему или Балканском Полуострву. Разуме се да и подивљалост, коју је донела монголска влада у Русију, није могла годити моралном животу; ова подивљалост морала се опазити и на клиру, и не требамо се чудити, ако у 2. половини XIV. столећа налазимо у Русији секту као што беху стриголници, који, свакако претерано, пребациваху цркви, да има недостојан клир. На Западу је верски смисао овог времена с једне стране много појачан идејом крсташких ратова, одушевљењем за Богу посвећен живот, и мистиком као тежњом за усрдном љубављу к Богу и за познавањем Бога у срцу; али с друге стране опет плодовима самих крсташких ратова, дивљаштвом и последицама инквизиције, последицама борби папства са краљевством, ефектима панског Вавилонског Ропства и папског раскола и изопакама схоластике пољуљан је верски смисао, тако да се при крају овог перијода на Западу опажају многобројне појаве палог верског смисла. Али очито неповољно беше специјално морално стање западне цркве, успркос многим узвишеним моралним особама, институци· јама и тежњама, јер су у овом погледу штетно утецале не само црквене и политичке борбе и немири, него и крсташки ратови и инквизиција. Строгим спровађањем целибата нестало је додуше бракова духовних лица, али добише маха конкубинати. Западни клир оптужују у овом перијоду савременици и са оскудице црквене и религијозне свести, са посветовњачења, са грабљивости и тлачења народа, чак и са окрутности, а то сведоче и непрестани гласови за реформу цркве, као и јереси, које настадоше у овом перијоду, а које често имају свога узрока у недостојности и несвештеничком понашању клира. Чак и многобројни нови мушки и женски монашки редови, братства и сестринства су делом само здраве реакције против недостатка моралног достојанства и угледа клира и старих редова, као и против опћег опадања морала. Таква реакција беше и слободно мистичко друштво без завета у XIV. столећу у јужној Немачкој и у суседним пределима, друштво такозваних пријатеља Божјих (Gottesfreunde), који су се иницијативом мистичких писаца и проповедника оног времена без вођства од стране јерархије узајамно подстицали на унутрашњи побожан живот; поглавица тог слободног мистичког друштва по вестима једног члана тог друштва, наиме трговца Рулмана Меровина (Rulman Merswin, † 1382.) из Штрасбурга био је Велики прајатељ Божји из Оберланда (Oberland или Hockerland предео у Пруској), човек, чија је личност завијена у тами, тако да неки сумњају и у његову егзистенцију, те га сматрају измишљотином Мерсвиновом. Будући да маса клира није имала довољно образовања, него је прилично била у незнању и неучености - поред свег цветања универзитета и богословске науке и книжевности то је у овом перијоду и душебрижништво уопће било недовољно, иако су поједини душебрижници одличних успеха постизавали. Због тога је овај перијод богат тамним странама на пољу религијозноморалног живота и на Западу. За то говори већ та околност, што је тамо могло бити у цркви лудачких магарећих празника, што је била опће раширена вера у вешце (malefici) и вештице (maleficae), које је чак и јерархија прогонила, и против којих је наскоро после почетка идућег (V.) перијола (1484.) чак један папа, Инокентије VIII. (1484.-1492.) установио судове, који су судови по упутству нарочите књиге, за тај посао написане 1489., назване Maleus maleficarum, т. j. Чекић за вештице, мучењем гледали да приволе на признање оне, који су осумњичени као вешци и вештице, и редовно их као кривце осуђивали на спаљивање. Индулгенције, давање којих је и одвећ флорирало, морале су такође помоћи деморализацији; јер иако по римском црквеном учењу индулгенција само онда користи, ако је у вези са кајањем, ипак у пракси проповедници индулгенција нису пазили много на кајање, и навикло се веровати, да ће се чо век индулгенцијом на лак начин без правог поправљања ослободити греха и његових последица. Папе и епископи пак непрестано издаваху индулгенције у корист крсташких ратова, зидања цркви, болница и других заволӑ, ради посећивања светих места и ради учествовања у извесним светим службама; и уопће ако је папа или епископ требао новада, расписивана је индулгенција, коју су онда проповедници индулгенција објављивали и за новац продавали; и папе и епископи чак су и у том случају расписивали индулгенције, ако су као световни владари водили рат и за то требали новаца или војске. Чак је и пук понекад увиђао, да се на тај начин тек не може добити опроштај греха, и бунио се против проповеди индулгенција. Особиту индулгенцију јубиларну индулгенцију - основао је Бонифације VIII. (1294. до 1303.) 1300. Он је наиме ради прославе свршетка XIII. столећа расписао опћу индулгенцију за оне, који те те го дине (1300.) у побожном и покајничком расположењу посете храм апостола у Риму; до 200.000 људи из свих земаља дошло је у Рим, да добије ту индулгенцију. Додуше по његовом одређењу таква јубиларна индулгенција требала је излазити увек на крају столећа; али већ пре средине иду. ћег столећа наредио је папа Климент VI. (1342.—1352.) 1343., да сваке педесете године треба расписати јубиларну индулгенцију, а 1389. скратио је ово време Урбин VI. (1378. до 1389.) на тридесет и три године, тако да сваког столећа таквих индулгенција буде трипута; напослетку је у почетку идућег перијода (1470.) папа Павле II. (1464. —1471.) прописао, да се јубиларна индулгенција повраћа сваке двадесетпете године, која се граница одржала од тог доба до данас, јер је црквена револуција у XVI. столећу заплашила духове да иду даље у злоупотребама са индулгенцијама. Касније је олакшано добивање јубиларне индулгенције тако, што је дозвољено да се не мора ићи баш у Рим, него у сврху добивања јубиларне индулгенције може се ићи и у друге цркве, које су означене у објави ингулгенције. Али изопачивање црквене дисциплине у погледу кајања, које је изопачивање лежало у пракси са индулгенцијама, навело је неке, који су страховали за свој спас, на то, да измисле нова дела покајања. Већ у почетку овог перијода у манастирима и ван манастира поједине аскете измислише као покајничко средство шибање, при чем су покајници сами себе шибали до крви. У 2. половини XIII. столећа, и нарочито у години, коју је Јоаким де Флорис († 1202.) означио као време почетка тре· ћег савршенијег завета, дакле у 1260. години захватила је идеја шибања самог себе ради откајавања учињених греха читаве масе у Италији, и тако се појавише дуге поворке покајника, који дању и ноћу до појаса голи покривених глава пролажаху кроз градове од града до града певајући покајничке песме и шибаху себе до крви. Називаху их флагелантима, т. j. бичевњацима, а њихове поворке, поворкама бичевњака, флагеланата. Поворке бичевњака рашириле су се наскоро по целом Западу изузев Француску, где им је забрањен био улаз, и трајале су до краја овог перијода. Веома обичне су биле особито у временима јавне невоље. Врхунац су до. стигле око средине XIV. столећа, кад је 1348.—1350. такозвана црна смрт, страшна и јако раширена куга, у страховању држала целу Европу. Неке поворке бичевњака дођоше шта више на идеју, да се само крвљу може добити потпун |