Западној је јерархији пошло за руком да потпуно латинизира један део становништва у Босни и Херцеговини, које беху испрва под хрватском, а касније под угарском врховном влашћу, исто тако код Срба досељеника у северној Далмацији, и код Срба урођеника у јужној Далмацији под хрватско-угарском односно под млетачком владом, даље у Арбанаској, која је јако под утецајем Италије. У Босни и Херцеговини специјално пошло јој је то за руком не само у борби са источном православном црквом, него и у борби са тамо јако раширеном новом јереси, са богумилством или патаренством, које се развило из павликијанства, јереси, која је још у претходном (III.) перијоду дошла у суседство тих

земаља.

Више је отпора давала сама Србија, иако су с једне стране папе, а с друге стране мађарски краљеви мамили српске владаре краљевским крунама и другим разним средствима, иако су неки, изгледа, и прешли у латинску цркву. У том опирању Срба узор им је био нацијонални светитељ и први автокефални архиепископ (од 1219.) Сава Немањић, који је још као атонски монах радио код свога брата великог жупана Стефана Немањића против покушаја моћног папе Инокентија III. (1198. – 1216.) и његовог нај. ближег наследника Хонорија III., да обећањем краљевске круне српском владару као и егземције од сваке патријарашке јурисдикције српској цркви задобију Србе за унију. Стефан Немањић је круну добио от Рима, али је после тога набрзо прекинуо везе са Римом, и обновио преко Саве везе са цариградским, тада никејским, патријархом, код кога је Сава добио одобрење да организује автокефалну архиепископију, што је овај и учинио и поред протеста охридске архиепископије у лицу чувеног канонисте Димитрија Хоматијана. Понекад су за преговоре о унији дали повода и сами српски владари. Цар Душан је не једанпут дао иницијативу за преговоре, особито од како је уочио опасност од Османлија. Једанпут је скадарски епископ Марко изјавио, како је Душан вољан да пристане на унију са Римом. Овог пута преговори не доведоше до жељене сврхе, иако је авињонски папа Климент VI. (1342. до 1352.) радо прихватио понуду па чак позвао писмима моћног римокатолика из Котора протовестијара Николу Бућу и »ћесара« Гргура Голубића као и кнежеве Котора, Бара и Скадра да помогну цареву намеру; не успеше преговори због ровења папиних штићеника, Анжуанаца, међу Латинима у

Српском приморју против Србије. Преговоре је Душан обновио 1354. са авињонским папом Инокентијем VI. (1352. до 1362.). Дворски судац Божидар, намесник Сера Нестеги Дамјан из Когора носили су усмену и писмену понуду уније. „Rex-y Rassie“ Стефану Душану Инокентије шаље писмо и свечано посланство, у ком учествоваху епископ тро. гирски Вартоломеј и чувени Француз Петар Тома из Перигорда, тада епископ у Пати и Липари у Сицилији, доцније архиепископ Крита и латински титуларни патријарх Цариграда, а после смрти поштован као светитељ. Душан је, кад се у пролеће 1355. бавио на југу своје државе око Крупишта (Хруписта) код Костура, примио хладно посланике; оваковом држању Душанову разлог се има тражити у рату са угарским краљем Лудвигом I. Великим (1342.-1382.), при чему је папство више штитило интересе Угарске, него Србијине. Односи српских владара према папама мењаху се према политичким приликама и потребама Србије, која се дизаше. Милутин из државних разлога беше толерантан према латинској цркви, али такав беше и према секти богумилској; на једном акту царевом потписан је православан епископ, бискуп латински, и дед богумилски. Душан, који је понекад давао иницијативе за зближавање са латинском црк. вом, када не треба римског папу, уноси у свој чувени Законик строге одредбе против оних, који пристају уз латинску цркву.

У новој румунско-бугарској држави између Хема (касније турски назван Балкан) и Дунава, коју су основали 1186. Петар и Асен (1186. —1196.) и чији су предели још од 971., од како их је освојио грчки цар Јован Цимиск, у црквеном погледу припадали цариградском патријархату, употребио је чувени папа Инокентије III. (1198. — 1216.) политичко непријатељство између те државе и Грка, да њезиног владара Јоаникија (1197. -1207.), названог још Калојован, Јоаниса, пошто га је подсетио на његово римско порекло, побуди на то, да себе и своју државу подчини римској столици; папа му је зато послао краљевску круну, а епископа престолнице му подигао је за архиепископа под папском јурисдикцијом, и учинио га је координираним патријарху. Од 1204. до 1234., т. ј. кроз 30 година се одржала римска јурисдикција над румунско бугарском црквом са митрополијом у Трнову, све док се краљ Јован Асен (1218. –1241.) није путем брака измирио са грчким никејским царским двором и док није повратио цркви своје земље

источни карактер, која је црква сада од грчке стране при зната као автокефална, чак као патријарашка црква. Узалуд су против тога радиле папе молбама, опоменама, претњама, као и позивима угарских краљева, да против тих схизматика поведу крсташки рат. Румунско-бугарска црква остала је православном црквом све до пропасти Румунско-Бугарског Царства 1393. — 1398., када је дошла под цариградску патријаршију те eo ipso остала у православној цркви.

Исто је тако римска црква хтела да обрати Румуне у Угарској и у према истоку и југоистоку суседним јој државама, даље Кумане, који су у XI. столећу допрли до Карпата и који су живели међу Румунима као и међу Русима, званим овде Русинима, Рушњацима, Рутенима. Ако је дотичан докуменат од 1096. автентичан, онда је на тромеђи Ердеља, Молдавске и Влашке постојала латинска епископија Милковија већ при крају XI. столећа за време угарског краља Ладислава I. Светог (1077.—1095.), који је био веома реван у утврђивању хришћанства и латинске цркве; та епископија је по свој прилици већ раније основана за Сикулце (siculi, székelyek) у источним ердељским горама, касније се неко време називала епископијом Кумана, да се по нестанку Кумана назове опет милковијском (Milcovia) епископијом. А ако је докуменат од 1096. неавтентичан, опет је ван сваке сумње, да је бар у XIII. и XIV. столећу постојала епископија Кумана или епископија милковијска, и то од 1227. са именом »епископија Кумана», а од 1347. под именом »милковијска епископија « ; та епископија је у првом свом перијоду имала да обраћа Кумане од незнабоштва, Румуне од православне цркве у латинску, и да пасторира ердељске Немце или Сасе и Сикулце, а у другом свом перијоду није имала да се брине за Кумане, јер Кумани у то нестадоше из тих крајева, али је зато тим више служила римокатолицизму у румунским кнежевинама; пропала је по сле тешке борбе беше јој седиште веома експонирано особито нападајима Татара и Турака тек онда, кад се

православна источна црква у румунским кнежевинама тако организовала, да су пропале све наде римске, да ће је освојити (1525.). Исто су тако гледали да у корист римокато лицизма дођу до каквог успеха јужно од Ердеља Јовановски витешки ред, који је тамо имао поседа, и североисточно од Ердеља Немачки ред (витешки), који је подигао 1210. град Њамц (Neamt,, Немац), али га и напустио већ 1220. Архи

епископи примаси Угарске шиљали су такође своје мисијонаре у пределе, у којима су становали Кумани, да обраћају у хришћанство и крштавају, а архиепископ примас острогонски (Strigonium) Роберт 1227. - 1229. лично је крстио у земљи куманској кнеза Бариса и 15000 Кумана (по неоснованом мишљењу неких новијих десило се то у Серету). И тадањи епископ Кумана Теодорих развио је жив рад. Али рад Латина код Румуна, бар што се тиче масе народа, није никако успевао, код Кумана тешко, и Кумани остадоше делом незнабошци, а делом их Румуни и јужни Руси или Русини, који међу њима становаху, задобише за православну источну цркву, док их напослетку не апсорбираше Монголи (око 1241.), изузев оних 40000, који су 1239. примљени у Угарској и који су ту постепено, у већим масама пак тек од 1350. инкорпорирани римској цркви, и осим оних по броју незнатних, који остадоше још у такозваној земљи Куманӑ и ту се претопише у православне Румуне и православне Русине. Због тога што се Румуни опираху раду Латина, писао је папа Гргур IX. (1227.—1241.) 1234. угарском краљу Бели IV. (самовладар 1235.--1270.), у ово доба још сувладару Андрије II., и потсетио га је на заклетву, коју је дао, да ће све »схизматике« у својој земљи обратити или истребити, и позвао га је, да према многим »схизматичким Власима«, који се налазе у његовој држави, а нарочито у пределима Куманӑ, поступи напослетку према својој датој речи. Гргур IX. уједно моли Белу IV., исто тако као што је 140 година касније, т. ј. 1374. Гргур XI. поступио са Лудвигом Великим и са угарским епископима, да Румунима даде епископа румунске народности, само одана римској столици. Ово није учињено; али наследници Беле IV. предузимали су у XIV. столећу насилне мере против суседних румунских кнежевина, које су међутим настале, и против Румуна у Угарској да одомаће код њих латинску цркву. Једини досад познати успех је био то, што је Лудвиг 1. Велики краљ угарски и пољски (угарски 1342. — 1382.; пољски 1370. —1382.) 1370. под претњом рата приволео молдавског кнеза Лацка (Lat,co, Lat,cu, управо Ладислав 1365. —1373.), да пређе у латинску цркву, и да тражи подизање латинске епископије у Серету, коју је папа Урбан Г. (1362. -1370.) онда и подигао, подигавши уједно и град Серет на виши ранг. Али ни папи, ни кнезу, ни латинском епископу у Серету, ни латинским монасима у Серету за које је припадница латинске цркве,

молдавска кнегиња Маргарета подигла наскоро манастир, ни тој кнегињи, ни другим каснијим римокатоличким молдавским кнегињама није пошло за руком да задобију народ за латинску цркву, па и кнез Лацко се пред смрт своју вратио својој вери и сахрањен је у православној манастирској цркви у Радауцу. Па и кад је Бонифације IX. (1389.—1404.) 1401. основао још једну латинску епископију у Бакау (Bacâu), није ни ова постигла своју сврху, и обе те епископије остадоше без опћина, а серетска епископија чак није ни попуњавана. Трећа једна епископија, коју је 1413. одобрио папа Јован ХХІІІ., епископија у тадањој »молдавској престолници«, дакле свакако у Сучави, а по мишљењу румунског историка Јорге у Баји (Baia), одржала се до 1510, али једно време можда такође само номинално. Па и монаси фрањевачког и доминиканског реда (основаних у XIII. столећу) слати су из Угарске, Пољске, па чак и Чешке у те крајеве, као мисијонари, али не постигоше бољих успеха; шта више каже се, да су два таква фрањевачка мисијонара 1349., т. J. за време оснивања молдавске кнежевине због свога рада убијена; по некима десило се то око 1378., т. ј. већ после оснивања тамошње латинске епископије, после смрти Лацка (Лацко, Лацку). Напослетку 1435. јавља се на Западу неки >Молдавски Митрополит Григорије«, кога је римска црква задобила и опуномоћила, да мисијонира код православних чак и у Молдавској суседним земљама, и кога неки погрешно идентифицирају са митрополитом кијевским Григоријем Цамблаком († као кијевски митрополит 1419.), који последњи тада већ није био у животу, који је раније био у Молдавској и кога је 1418. његов владар тадањи, литавски велики кнез Вишовд или Витолд слао на Запад, и то на сабор у Костнице (Konstanz) који је сабор у то закључен преговара о унији; али о другим околностима, о каквом раду и каквим успесима по римску цркву тог римској цркви тако оданог » Молдавског Митрополита Григорија« не знамо иначе ништа; чак и то није извесно, да ли је он или неко други био тада законити митрополит Молдавске. Колико су се у другој румунској кнежевини, у Влашкој опирали латинизирању, види се отуда, што папа Урбан V. 1370. пише писмо влашком кнезу Лајоту (Lajot, Vlaicu, Vladislav, Vlad) I. (1364. до 1372.), у ком га кори, што не слуша савете своје маћеху Кларе, једне латинске принцезе, те не ступи у римску цркву. као и отуда, што је исто тако папа Климент VI. (1342.

да