Слике страница
PDF
ePub
[ocr errors]

(

земљи, проврже ван државе у потпуну снош.Бивост, па шта више у пријатељевање. Врло је значајно такођер да се кроз»толико времена сусједовања, све до освојења Србије и Босне, није између дубровачке аристокрације и српскијех владара никад разгорјела вјерска борба, на шта више ни најмањи дипломатски конфликт на том пољу. Насупрот дубровачки споменици свједоче да се вјерско питање ријешило било узајмичним концесијама у велике значајним за ону епоху вјерскога фанатизма. Ако је Република допуштала Вуку Бранковићу „да си створи цркав“ (у Дубровнику) у по својој вери свободно, « српски су владари допуштали Републици да гради себи манастире и цркве по њиховијем земљама. Свађе су дакле на том пољу сасвијем модерне. Свађе су настале кад је на једној страни почињала сртати у пропаст старачка дубровачка олигаркија, а на другој страни кад се тама ухвати над српскијем земљама истаде душевном паством да влада искварени Фанариотски клер.

Дакако и у то мрачно доба за српски народ пријатељевало се како се могло и како се умјело. Република је имала нпр. сталнијех веза са калуђерима Хилендарскога манастира на Атосу којима је малим изузеција сваке године, до своје пропасти, плаћала неку малу замјену за древни данак српскијем владарима за купљене земље. Светосавски калуђери у Милошевоме долу пріпознаваху доброту ин љубав републикину и њезинијех поКлисара шиљајући јој неколико пута обилат број ситне стоке на дар. Ну то су тек сiтнице. Велик је, напротив,

1

1

[ocr errors][ocr errors]

спочетка се тај данак плаћао јерусалимској цркви Св. Михајла. Кад та црква опусти, године 1 479. Jо завјету цара Уроша v. пренесе царица Мара дубровачки доходак на манастир Хилендарске пресвете Богородице и на манастир Св. Т. урђа, обадва у Св. Гори. Мајков, нов. срин. народа, стр. 236 — 257. Калуђерске намирнице прионһио је Прор. Вучетић у Извјештају дубровачког гимназија год. 18 8 3.

У књизи «Dona Turcarum” находе се забиљежени сваки дарови. Ево примјера: «2 3. agosto 1576. Calonieri di S. Sava alla Sig«Поria animali minuti 300.» Држ. Архив.

2

(

час ТІ

[ocr errors]

))

(

»

[ocr errors]

)

доказ пространости дубровачкога генија свјет што даде Републици и Папи поклисар Мато Гундулић. Свједочећи за велико штовање онијех народа према њиховијем свештеницима и за мржњу коју кад кад сију против Латина, он је ипак мислио да ваља утрти пут љубави и јединству. „Требало би“ говори настојати да се што „боље с њима сагласимо, а то хвалећи и почитајући њи» хове обреде који су донста вриједни и хвале и почитања, » па да признамо једнакост њиховијех чланака вјеровања ус нашима како доиста и јест, осим оно мало изузетака, » па да расправљамо само веома великом опрезношћу о - устварима које нас од њих дијеле. « 1 „Једна Була папе „Клемента VIII. забрањује женидбу Латина са Грцима « надодаје наш дипломата. „Нека наши бискупи обилно » Одријеше од те запријеке, служећи се влашћу која им » је дата од Апостолске Столице. «? Ови мудри савјети не бијаху осамљеии, нити остадоше без плода. У многијем градовима на Балкану Дубровчани живљаху у најтјешњем пријатељству са источном црквом. У Софији приликом погреба једнога чељадета од свите дубровачкијех поклІІсара год. 1672. грчки митрополит са калуђерима и свештеницима испрати мртво тијело »e solennizə con molta » edificatione d'ogni uno quel funerale.«3

Република би се додуше не ријетко посвадила са православним свештенством. Српски народ, богољубне и просте људи, био је по несрећи за вријеме робовања плијен цариградскијех Фанариота. Мимо здравијех и народнијех људи, високе части бјеху често добијене симонијом, ноІшене пљачкањем од људи који немаху срца за растрканії

»

[ocr errors]

(

«E cosi più espediente sarebbe d'andar il meglio che si può d' raccordo con loro, con lodare e mostrare aver in veneratione i loro riti rche veramente sono lodevoli e venerabili, e di riconoscere la conformita «dei loro dogmi con i nostri come veramente (con la gia detta restrittiva) rsono conformi, nè entrare senza gran cautela nella disputa sopra le controversie соnсеrnеnti lo scisma che ci tiene separati da lоrо.» М. Гондола, Diverse notitie 1 T. A. passim.

Ibid. passim.
Ibid. passim.

2

3

[ocr errors]

народ. Тај грчки клер бјеше додуше истражио цар Душан Силни проћеравши га из царства. Али за турскијем четама натрапише опет грчки трбухождери, па искварише народ у онијем честима душе гдје бјеше остао чист од турскога расула. Епископи удараху порезе на св. чине. Народ немаше дакле само харач цару да плати, него и харач за крштење, вјенчање, сахрањење мртваца. Тога ради велико мноштво Срба и Бугара стаде тражити закриље дубровачке државе. Разумјевши то грчко свештенство почне у договору са беглербеговима и санџацима, тражити од католика ону исту порезу коју плаћаху гркоисточњаци. Али се спотакнуше одубровачкој дипломацији. Републикини поклисари одговорише сваком сличном нападају новим хатишерифима портиним за слободу католичке цркве и свих дубровачких поданика, не само у Бугарској и Србији, него и у самој Босни гдје Фратри имаху своје повластице. Таку побједу одржа нпр. Мато Гундулић за вријеме рата са Пољском (1672.) и поклисар Маројица Kaбoгa гoд. 1675.

Ова широка толеранција католичкога Дубровника према православном дијелу српскога народа и према Бутарима ојача престиж републикин на словенскоме Истоку.

Али ту не престаде дубровачко дјеловање у освојенијем државама, нити се његов престиж има , приписати његовој трговачко-вјерској радњи на Балкану. Република још умножи суму свога уплива дјелима милосрђа који бацају бљештећу свјетлост на органску улогу што јој у дио паде сред подјармљенога Словенства. Она је откуп. ивала крufiaнско робье гдје год и како би год могла,

І

1

М. Гондола. MS. cit. passim, па извјештај м. Кабоге у II. књизи овога дјела. О тој порези грко-источнога свеһенства на католике, говори такође софијски бискуп Фра Перо Салинате апостолски изасланик, у његовоме извјештају на пропаганду. Владика говори да грчки митрополит у Софији «inimicissimo de la Santa Chiesa Romana» настоји да покори католике ndimandandoli le ingiuste imposizioni di denari, come sole dimаndаrе da li sogietti scismatici.» Relazione A. 16 10. y Ea.!ановом дјелу Documenta XVI.

и закриљивала је под сјеном својијех бедема све изгнанике и ускоке, све жртве варварскога насиља. Послије великога катаклизма на Балканима, Дубровник свијетли над поломљеним надама, као пристан и утјеха.

Ради би смо исписати небројенијех страница ооткупљивању робља, али то превазилази наше садашње силе. Овдје ће бити довољно да напоменемо, да је Peпублика била основала велике главнице за ту кршћанску радњу; да су дубровачки поклисари у Цариграду имали стална упуства, а добивали би сваки час новијех наруцаба, за откупљивање робља по Србији, Бугарској, Маћедонији, Анатолији, Мореји, Малој Азији. Закон о укIIнућу ропства (27. јануара 1416.) дјеловао је дакле не само као забрана дубровачкијем поданицима да тргују људском пути, него и као повеља ослобођења по морима левантским. Дубровачки силни новац раскида окове ТIIсућама кршћана.

А како је Дубровник вршио онај droit d'axilе заједнички некада манастирима, црквама и великим светilДубровник закриљује бје- Штима? Ако црква Св. Мартина у Туру умије приповиједати о спасењу Меровиншке династије и прогоњенијех Франака, што би имао говорити град Дубровник који редом закрили од Смедерева до Мореје раскраљене кнезове? Сам страшни Мехмед II. даде нашему граду право да закрили кога му драго који се прихвати његовијех врата.” Али Дубровник није чекао повељу

пунце од Турака.

[ocr errors]

Сенат нпр. пише 30. септембра 1571. посланику Андрији Бонди (Бундиһу): «Il S-r Ali Bascia Cap-o del Mare quando fu sotto Castelnovo «promesse molto largamente a gli nri Ambasciatori di favorire nella lirberatione degli schiavi sudditi nri, però suplicherete Sua S-ria che si a degni esserci fautore et col mezzo et intercessione sua attennderete a «fare liberare quella magg-e quantita di schiavi che vi sarà possibile...." (Lett. e Comm. di Levante 1571—73. Држ. Архив). У свакој наруџби сенатској поклисарима у Турској има и напутак за ослобођење робова.

и муди свакога взика по мору и по суху да могу к ним дохо«Дити и ув.1аданѣ нихь како и свако слободно мѣсто и слободань градь, «и за тој да не имаю забаву мѣдну од госпоства ми ни одь кога мога «чловѣка ни одь кога ни харачьники. » Повеља 10. новембра 145 1. Mon. Serbica CDXLVIII.

2

[ocr errors]

турску. Он је за све предкосовско доба био велики пристан свих српских невоља, вијерни банкар који примаше на оставу српско благо да га поврати кад би минула погибао, или када би се усталио пријесто. Тако у Словенству постаде пословица: „Када ловци ћерају зеца, овај ће у Дубровник. «1 Ова се пословица испунила до слова послије боја на Косову. Није ни један балкански кнез, нити један угледан човјек побјегао од турскијех ловаца, а да не би склонио изморену главу у сјену „Госпе. « „Војвода « поручи Република босанскоме Хервоjи по своме посланику Стјепану Лукаревићу у ви знате да је наша земља у свакоме отворена, великоме и маломе. И ми не би могли » устати против ма кога који се у њу склонио, који би угод госпар свијета то искао, па ни да сам угарски краль » Пита, да га предадемо или проћерамо. И радије би поднијели да нам баце бедеме на тле него ли да нам се оскврне та слобода, јер изгубивши је користили би мало » нама, а још мање другима, а зидове би могли подићи уопет. «? Босански кнез Вукосав први осјети благодати овога поноснога одговора. И тако 26. фебруара 14 20. год. отпоче та чудна сеоба. Дубровник примајући у своје зидове босанскога велможу, поручи му да уіє Дубровникь » Вьзда отворень биль и iєсть тко га нѣкомь злокомь севь

небуде изгубиль. «А највише је отворен онима који бјеже од Турака ієр кудь Турци ходе добра не чине. « За тим

[ocr errors]

1

2

Unde apud Sclavos proverbium exortum audivi illos asserere: quum klepus, quem insequuntur venando, locum tutum ingreditur, Ragusium ivit.” Philippi de Diversis, Situs Aedificiorum, politiae et landabilium consuetudinum, inсlytae civitаtis Raguѕij. ed. Brunelli. Задар 1882. стр. 123.

«Voivoda vui sapete che la terra nostra è franca ad ogni uno et ra grandi et a pizolli. Et contra algun che se reduxesse a quella, nui ( non poriamo prozeder a peticion de alguno segnor del mondo, ne del «re d'Ongaria voiando che nui lo dessimo et chazassemo per modo alguno. «Et plu tosto se soferissa a butar li muri de la terra che romper ne pliagar la franchizia, perche perdendo la franchizia volessamo pocho a nui «et manco ad altri, et li muri se porаvе rifar.» Сенатски напутак 13. јунија 14 03. Geleich-Diplomatarium.

Пуцић. Споменици српски, бр. 262.

3

« ПретходнаНастави »