Слике страница
PDF
ePub

паша обране Дубровник од којегагов душманина.1 Мимо Млетака, који вријеђаху Дубровник на мору, паше вријеђаху Дубровник на суву. Санџак херцеговачки плијени и роби год. 1544. сву дубровачку земљу. 2 Босанске паше у рату против Млетака или Шпањолаца пролазе војском кроз дубровачку земљу, без икакве потребе, онако од обијести. Херцеговачке паше кад се дижу из Требиња у Нови проходе Конавлима. 3 А кад су пролази њемачкијех Ландскнехта кроз Миланеску војводину били, како прича Манцони, налик на пролаз скакаваца, што ли је - имало бити када су проходили башибозуци, и нередовите босанске чете ! Босанске паше бране Дубровчанима да узму ђумрук од турскијех трговаца, а, слично ономе новскоме аги, полажу кад и кад руку на поклисаре за Цариград. Тако године 1631. Абас паша настоји отети силом поклисарима велику своту новаца. А да су се ти нападаји збивали врло често, свједочи нам сам напутак сенатски своме генералном консулу у Цариграду D-ru Франу Красу 5. октобра 1641. Сенату бјеше толико дозлогрдило то стање, да нареди конзулу да обазна код Порте били јој било мрско да Република не шаље више поклисара босанским пашама за њихово наступање на владу. „Реците« пише Сенат да смо то предлагали тога ради што се наши поклисари увијек закидивају и задржа

[ocr errors]

5

1 Мехмед IV н.пр год. 1649. бр. 97 ibid.

2 Annales Anonymi Raqusini cit.

3

Види у Јиречека (Српски Споменици XI. Биоград 1892.) писмо из Гацкога посланика Марина Бодиље 17. јулија 1643., који је имао захтјевати на темељу царске заповијести да паша не прође Конавлима. Сред занимљивога разговора што распредоше паша и поклисар, онај му рече: «ја нијесам ни прије доходио силом(!) у Конавле, јоште докле «нијесу те емри имали. него им сам вазда чинио, како је њихова «воља била и с њима вазда лијепо проходио. Ни сада да Бог уклони, у «Конавле им нећу доходити, него имам поћи у Нови мојом потребом, када се је и досле проходило пријеко Мрцина.»

4 Мурат IV. год. 1638. заповиједа паши да не смије проћи Конавлима. Comandti, passim.

5 Апендини, I. 321.

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО, І КЊИГА. ГЛАВА III

137

„вају против правице. Настојите барем да вам даду за„повијест босанскоме и херцеговачкоме паши да поштују „наше поклисаре.

1 (

Али има још један гори облик пограничнога рата, бива Јасак. Свеопћа је то забрана трговине у Турској, Јасак трговачки blocus. Проглашење Јаска ствар је царске владе, али су босанске паше ексекутивна власт. И Млеци и Дубровник имали су више пута претрпјети тај тешки ударац. 2 Али, како Али, како смо видјели, Дубровник је много више добивао Јаском против Млетака, него ли Млеци добиваху Јаском против Дубровника. Када се прогласи Јасак ни један Дубровчанин не смије више у Турску, а ни један Турчин на дубровачку земљу. Не буде више каравана. Табор занијеми и опусти. Настане вријеме кријомчарења. Трг државни под Јаском који се нађә на турској земљи, па и онај самијех трговаца који наставају у Турској подпада царској благајници. А трговцима пријатељске државе даде се одређен рок (н. пр. 50 дана) да однесу робу из Царства. Тако велики Јасак би проглашен против Дубровника за владе Кара-Мустафине. Али док Дубровчани траже друге путове, па у трговини с Италијом нађу нове изворе богаства, јадни херцеговачки народ, који живи од замјене са Дубровником, умире од глади, и вапи, да се Јасак диже. Тако године 1644., бивши се прогласио Јасак против Дубровника, кадија Фочански приказа меморандум Порти против Јаска да тога ради „становници и трговци града Фоче трпе, па „не могу од сиромаштва ни да скупе харач ни да живе.

3

1 Ово је писмо привито депешама Сенатским своме Chargé d'Affaires у Млецима Миху Соргу-Бобаљевићу (Lettere e Relazioni delle Cоmissioni dal 1648 al 1676 No 1. Venezia Држ. Архив.

2 Против Млетака би н. пр. проглашен Јасак за цијелога кандијскога рата, и то би срећа за Дубровник.

3 B. у овоме дијелу гл. стр. гдје ће читаоци наћи примјер проглашења Јаска.

4 Jndice degli Arzi. passim. Држ. Архив.

на међи

Ова меланколична повијест има, дакако, контрепартију. Нијесу ни Жупљани ни Брђани, а још мање КоУзајмичне поврједе нављани били гласници мира. И они би, кадкад, прегазили границу, изјавили стоку на турску земљу, побили се с пастирима. Али је ипак влада строго бдила да се не би с дубровачке стране породила замашнија кавга, која је могла бити (како смо видјели) удесна за саму Републику. Дубровачка је влада показивала у тијем случајевима хитрина достојнијех најдуховитије сатире. Вриједно је барем споменути „Куркутову« повијест. Био је почетком прошлога вијека човјек на Бргату који се звао „Куркут.« Није имао ништа под ведрим небом, а био је од онијех људи добре ћуди који су, по случају, вазда држани као смутљивци. Кад би се гођ, дакле, каква штета или кавга догодила на турској међи, ко би био крив? Та нико него Куркут. Република баци га у тамницу и поручи турским властима да је зликовац кажњен. А мој Куркут блажен и срећан што га држава хранила под једном стрехом. Кад би бег или санџак чуо „да је Куркут у тамници умирио би се и не би више додијевао. И веле да би се вазда један Куркут находио да одговара за сваку штету на граници и да је оправи Турцима.1 Дубровник је дакле на турској међи имао бијен живот, премда се не да порећи, да су користи биле веће од претрпљених зала и да је, своје велике дипломације ради, имао код Порте силну обрану против пограничнога зулума. Република је н. пр. знала не само измолити задовоьштину, него вршити некакав уплив на именовање царскијех намјесника. Године 1606. велики везир Мурат паша упита посланике Марка Басеља и Јакова СоргаБобаљевића да њихову владу упитају да означи једну »Persona Grata“ за херцеговачки санџак, јер онај санџак

1 То ми је приповиједао племенИТИ Властелин Мато кнез Пуцић који је опет сам слушао ту приповијест од његовога пок. оца Мата Сенатора републикиног.

[ocr errors]

није се добро пазио с Републиком. Таковијех случајева било је у повијести неколико.

[ocr errors]

Република оправљаше те многостране државне после са том влашћу кроз особита посланства сасвијем неПосланства у Босну зависна од посланства у Цариграду. Ни она, како што ни ова, не бијаху дакако стална. Али би се за сваки државни посао слао поклисар, који би се, довршена посла, вратио кући. 2 Шиљао би се, прије свега, од старине поклисар свакоме новоме намјеснику да му честита ступање на владу. У Босну би се послао увијек властелин, у Херцеговину врло често пучанин. Изванредни поклисар" (тако се звао у наруџби сенатској) имао је даривати новога пашу. Дарови су Републикини споменути н. пр. у наруџби поклисару Николи Сорговићу год. 1571. Он је имао приказати херцеговачкоме санџаку слиједеће дарове: један комад свиле „cremoisi" један комад бијеле свиле, један комад зелене, а један златне. Сваки је такав комад имао вриједност од 12 дуката. Имао му је к томе дати један комад скрлетне свите (panno scarlatto), два комада исте свите, али друге врсте, и два комада љубичастога дамашка. 3 Поклисар Џиво Менчетић год. 1678. имао је н. пр. дати босанскоме паши : два комада баршуна, два комада свите, двадесет шкатула обичнога слаткога, десет главица шећера, шест смотака свијећа, и десет врећица миродија. Дариваху се најп ослије истим стварима у много мањем броју пашин ћехаја и тефтедар (ризничар).

4

За сваки главни посао међу Дубровником и Босном шиљао би се поклисар. Тако се може казати да је пут од Дубровника у Сарајево или Травник био непрестана шетња дубровачке властеле. У тијем се посланствима огледа у особитој свјетлости нарав дубровачке диплома

[ocr errors]

Депеша посланикова Сенату 9. јулија 1606. Гучетићев Архив. 2 О тој практичној организацији посланства говорићемо мало даље. Comm. e Lett. di Levante 1570—72. Држ. Архив.

3

4 Lett. e Comm. di Levante 1673—79. Држ. Архив.

Клисара у Босни.

ције фина досјетљивост и познавање характера и обичаја. Приставимо к томе у Босни ону просту фамилијарност која се има, без сумње, приписати заједници крви, којој опет Република има да захвали дипломатичке побједе, и жезино првенство над Млецима у Босни. Дубровачки је властелин говорио с пашама и санџацима како је дома говорио с Конављанима и са Жупљанима, у другоме тону, дакако, али истим језиком, истом јасноћом, а дубровачки хумор имађаше тамо просто поље с људима који разуДосетљивст дубровачкијех по- мијеваху наше доскочице и оштроумне одговоре. Ето н. пр. грбавога посланика Рањину који паши, ражљућеном да му господа послаше онаку наказу, одвраћа: „бољи бољему, гори горему, захвали Богу да сам ти ја допао.« Други ће пут један посланик рећи једноме бегу Ченгићу, кад га овај питаше, чини ли му се лијепо мјесто, што му изабра за стан, бива Загорска планина крај Јелашца: „Та је планина, беже, лијепа и згодна за пашу шес мјесеца лјети, а онијех другијех шес мјесеца није ни за људе ни за живине, «1 Дубровачка хитрина надмеће се сретно са турским лукавством. Године 1706. поклисар Маро Маројице Кабоге на поласку за Цариград с Данком дође у Фочу. Кад ће да крене даље, а кадија му не даје ни једнога од петнаесторице војника које бјеше поклисарима обећао вечер прије. Разумјевши „ми то приповиједа сам поклисар »узјахасмо коње, па „са свом нашом пратњом пођемо кадији, а пред нама „јездијаше поносно коњаник с нашом акчионицом 2 у руци; „како дођосмо у његов двор, не сађосмо с коња, него „му приказасмо акчионицу како да је у њој царево благо, „што и потврдише наши јањичари и један слуга Капиџи» Баше, те оставивши му акчионицу и Махмед Башу на

1 M. di Marino Caboga Giornale ecc.

[ocr errors]

2 Овако је та ријеч и у талијанскоме тексту. Долази од турске ријечи: «акчи» новац; дакле ковчежић гдје се држе новци. Ове ријечи нема ни Вук ни Akad. Rječnik. Тумачење дугујем моме академику Перу Будману.

учитељу

« ПретходнаНастави »