Слике страница
PDF
ePub

шаљу и пучани особито у Херцеговину, у Марок1 и у Поклисарски бир. Алжир. К великијем дворовима готово никада. Посланици се изабираху у Сенату, 2 на предлог Малога Вијећа, који би обично предложио тројицу, тајним гласањем, апсолутном већином гласова. За посланство 3 нема одређенијех годишта. К Порти шиљаху се вазда два поклисара за данак, у другијем згодама и више њих. Године 1606. за распре с Млецима ради Ластова бијаше пет посланика у Цариграду. До XVI. вијека шиљаху се такођер по два у Угарску, а у Босну два или један. Члан Великога Вијећа који је на кнежини или на канетанату, па мало вјећник, нијесу могли бити поклисари. Али кад је велика потреба учини се изузетак. Николица Бона био је Сенатор кад је пошао за изванреднога поклисара. Посланик који крене у посланство, оли плати глобу, те прими посланства није могао за два годишта бити изабран против своје воље, ни у друго посланство ни у

не

[ocr errors]

4

5

и у Мадриду својство правих посланика, на за ЮБИМ и остале велике силе. Посланици се зваху Пресвијетли (Illustrissimi). Наслов Преузвишени (Eccellenze) давао је до XVI. вијека само владајућим кнезовима.

1 Везе Републике с Мароканским султаном у XVIII. вијеку врло су знамените. Дубровник је кроз своје поклисаре, обично заповједници бродова, умио неколико пута побити млетачку дипломацију у Фезу и Тангери. В. Marchesi Relazioni tra la Republica di Venezia ed il Marocco dal 1750 al 1797. Torino 1886.

2 Каткада у Великом Вијећу, Н. пр. 8. октобра 1492. Сенат одлучује да ће се изабрати у Великом Вијећу поклисар за Угарску. Diplomatarium, passim. Начело поклисарског избора у једном законодавном тијелу придржало се у данданашњи од Американскијех Сједињенијех Држава. По уставу оне Републике, Сенат има право тајним гласањем и апсолутном већином гласова одобрити или забацити именовање клисара.

по

3 у Млецима ваљало је навршити 38 година. Reumont, Op. cit.

стр. 67.

4 Млеци шиљаху Ћесару или једноме краљу за ступање на пријесто такођер два поклисара, а папи четири. Сједињене Државе Низоземске слаху на крунисање енглескога краља тројицу, Знано је пак да је Ђенова била присиљена од Луја XIV. послати у Париз самога дужда са четири сенатора и осам друге властеле да се баце ничице , пред краља и испросе опроштење поврједе ради нанешене Францускоме поклисару. B. Esperson Diritto Diplomatico Torino 1872. стр. 25.

5 Закон 29. јануара 1418. Lib. Vir. Cap. CLXI f-o 103. и Lib. Croc. ch. 96. О начину бирања поклисара говори глава 83. Зелене књиге.

другу службу.1 Два брата оли два рођака нијесу се могли налазити у истом посланству. 2 Доста се често догађало да би се поклисар изабран одрекао посланства без праведнога разлога. Ни млетачка ни дубровачка властела нијесу се тргала за ту врлу погибељну и мучну част. Сенат је био присиљен ударати силне казне на оне који се одреку посланства. Видјећемо да је пошао не само до пресуде губитка свијех јавнијех служаба и прогонства, него и до лишења властеоства. А врло је значајно за погибао која бјеше везана са поклисарством, па и у XVII. вијеку за пропадање јавнога духа, да многа властела бреху вољна изгубити све него поћи у посланство. Кад и када Сенат би заповједио да прими наручбу под пријетњом главосјечења. Трајање посланства бјеше различито, али обично врло кратко, јер одговараше духу времена. Посланство данка имало је трајати само док се

2

5

[ocr errors]

Закон год. 1424. Lib. Vir. Cap. 144.

Шта више 8. октобра 1492. би у Сенату створен закључак да поклисари не смију водити собом ни сина, ни непута, ни кога му драго од властеле него само трговце. Cons. Rog. in Diplomatario, passim. У Млецима забрани се већ год. 1294. да не смију два рођака заједно у посланство. Reumont, Op. cit. стр. 67.

3 «Sembra dunque» вели Reumont (Op. cit. стр. 230.) говорећи о казнама које се удараху на властелу «che i Veneziani non gareggiassero gran fatto per procurarsi l' onore d' essere ambasciatori." Али док Дубровчани, вративши се са посланства немаху друге плате него правду Сената и неколико мјера соли, Млечићи нагомилаваху, тога труда ради, части на части. «I nobili Veneziani» говори исти писац (стр. 244) «mentre spendevano il loro avere per rapresentare degnamente la Republica, potevano pero sperare un conpenso, se la fortuna loro sorrideva. Diventavano governatori di Terraferma, nel Levante ecc."

Као типичан примјер оправдане прошње изабранога посланика да га Сенат ријеши посланства исписујемо прошњу Џива Растића (Resti) Од године 1571. y Documenta бр. 13.

1360. да

4 4 В. II. књигу овога дјела. У Млецима наредише год. когод се одрече посланства имадбуде изгубити за годину дана сваку част и сваку добит. Reumont стр. 230.

5

«Una ambasciata» вели Reumont (стр. 245.) «di tre o quattro mesi... doveva reputarsi lunga sul finir del Trecento. Perfino nella prima metà del sec-o XVI. nella maggior parte degli Stati non v'era nulla di stabilito intorno a ciò; né le norme fissate furono altro, fino à di nostri, che mere eccezioni."

предаде данак.1. Остала посланства док се сврши посао. То се дакако није односило на мисије у Млецима и Напуљу које бијаху готово увијек сталне. Млеци напротив бијаху скратили свако посланство (осим Баилата у Цариграду) на трогодишњу периоду, и то у пркос новој системи перманентних посланстава другијех држава. 2 Државне наредбе (Commissioni) посланицима посланицима састављаху

(Commission)

Државте наредбе Маловјећници или, у врло важним случајевима, Провидници Републикини, а кад кад тројица или четворица сенатора особито изабранијех у ту сврху.3 Сенат расправљаше напутак, па га у специјалној дебати чланак по чланак одобраваше или забациваше. Поклисар није Више могао присуствовати ни једноме државном акту што се односио на тај посао дакле ни читању ни расправи о наредби у Сенату, Посланик није смио ни за длаку прекорачити наредбу сенатску. У томе је, како смо рекли Република била без милости. Тога ради прије него ће да крене у посланство, требао је да положи заклетву у кнежеве руке пред сакупљеним Сенатом да

4

6

I «Послије предаје данка нећете се забавити у Цариграду више од двадесет дана, а вратићете се и прије, ако узможете. Напутак поклисарима Градићу и Бући год. 1676. (Commissioni di Levante. Држ, Архив). Тако је било речено готово у свим "наруџбама сенатским како се може видјети у Додатку бр. III

2 Reumont, op. cit. стр. 65. И ћесареви поклисари измјењиваху се

у Цариграду свака три годишта и то све до XVIII. вијека.

3 По одлуци сенатској 6. априла 1331. бјеху изабрана пет властелина да као мудри мужеви (Sapientes) даду погодан напутак посланицима к Стефану Урошу III. B. Libri Reformationem II, 333.

4 Закон 6. априла 1370. (Lib. Viridi Cap. XXXIV. f-o 10.). У .Млецима створи исти закључак Вијеће Десеторице тек године 1434. Reumont, 140.

5 Закон 9. јануара 1406. Lib. Vir. Cap. CXVII. f-o 75.

6 О тој неумољивој строгости сенатској имамо пуно примјера, од којијех бирамо два типична : Поклисари Џиво Ника Палмотића и Нико Нава Ђорђића бјеху лишени год. 1545. за двије године јавнијех служаба, јер прекорачише сенатске напутке код Порте. (B. Annales Anonymi). Сам Маројица Кабога год. 1681. би, на своме повратку из Цариграда стављен год истрагу, јер мишљаху да је прегазио државне наруџбе. (В. II. књигу овога дјела.

a

ће до потребе дати и живот за отаџбину.' Тако су гласили у опће и напутци републикини који су у суштој основи исти. У свакој наруџби бјеше углављена основна мисао државна која је рјечито изведена у овијем ретцима: >> Perche zaschuno di nui et di vui siamo tignudi a ser»vire alla patria et durare fadighe et affani per podere »otignere quello, che sia acrisimento e bon stado e salva»mento de la nostra cita". Слога бјеше препоручена као најсилније оружје успјеха „Будите сложни међу вама≪ >пише Сенат „да државна служба не би штетовала« Одређивала су се правила гледе улака, везе са поклисарима другијех власти, саслушаја и преговора са владаром и министрима, повратка и штедљивости. Ова бјеше Штедљивост у доиста прва и најособитија крјепост ове чудне државе. Poucqueville, који је видио нехајни и беспутни Дубровник у очи пропасти републикине, вели да Дубровачка влада управља толиком мудрошћу и штед«љивошћу да је не може присподобити него само старом оландешком управом. А та се крјепост најзначајније огледа у поступању са дипломатским пословођама. Бјеше потанко одређено колико новаца носе поклисари, лико ће и на који начин моћи зајмити кад им пресуши благајница. Сасвијем тијем посланичке су депеше посуте жаобама поклисарским о новчаној несташици, о готово сиромашноме животу који воде сред толикога сјаја осталијех дипломатскијех преставника. Премда их сви поклисари госте бескрајним обједама и вечерама, они не могу

посланствима.

4

ко

1 У Млецима би наређена та заклетва законом Великога Вијећа од 9. септ. 1268.

2 «Јер сваки је од вас и од нас дужан служити отаџбину и под«нијети трудове и муке е би постигнули оно што је за сиљење, боље «стање и спасеље нашега града.» Напутак сенатски поклисарима Нику Тучетићу и Мату Градићу у Угарској 13. маја 1412. B. Diplomatarium; passim.

8 Градићу и Бући год. 1676. пак у свакој наруџби.

4

Voyage en Morée et en Constantinople, Paris, 1798.

1

2

да одврате њима, јер им недостаје ни напица, ни плитица ни чаша. Дарови који примају на туђијем дворовима припадају држави, а штету коју би претрпили на двору имали су је сами себи преписати. 3 Кафтане којима султан дариваше поклисаре имаху се такође предати кад се кући врате рачунарскоме двору. А од године 1676. нареди им се да их продаду у Цариграду, „јер ће добит „служити за набаву Светога посуђа за Столну Цркву. „Тога ради“ пише Сенат „имате настојати да их продате „све што узможете боље е да би вашим изванредним „трудом саслужили пред господином Богом да нас погледа у нашијем потребама.« Тако и сама штедљивост удруживала се у републикама са ревновањем за вјеру. 3 Посланицима бјеше забрањено давати на кирију или на дар од новаца намијењенијех данку, даривању и киријама. Ко би згријешио проти овој заповједи, имао је бити бачен у тамницу за годиште дана и лишен сваке части II сваке службе за десет година, имао је платити државној благајни 1000 дуката. Када се враћаху поклисари, док не би оправдали сваки динар нијесу били ријешени посланства . Још године 1996. млетачко Велико Вијеће бјеше одредило да поклисари петнаест дана након њИИзвјештаји о посланетау ховога повратка » teneantur referre suas am(Rapporti finali)

4

1 Закон 9. новембра и 28. јулија 1468. Lib. Croccus ch. 35 et 43. f-o 84. У Млецима то би наређено већ 9. септембра 1268.

2 Lib. Ver. Cap. 195. occorendo qualche danno ai detti Ambasciatori fuori di Ragugia, lo debbono imputar alla fortuna loro.

3 Млеци год. 1507. и 1521. одредише да прокуратори di S. Marco учине с тим даровима по вољи. Reumont 225.

4 Велико Вијеће одлуком 1. августа 1477. пристави поклисарима једнога благајника пучанина (mitti debeat unus expenditor de bono populo). Овај је имао примати путне трошкове, имао је сам трошити на путу; водити рачуне које би посланик сваки дан прегледао и потписао, На повратку и један се и други имаху заклети пред камерлензима да путни трошак није у друге сврхе уложен. (d. C. c. 43). Закључак сенатски мјесеца маја год. 1656. Cons. Rog. Ево једног примјера штедљивости у посланствима. Поклисарима у Угарској пише се (5. октобра 1433.) да враћајући се кући продаду коње када дођу к мору, и да се врате галијом у Дубровник. Diplomatarium, passim,

« ПретходнаНастави »