Слике страница
PDF
ePub

Патње иоклисарске на

путу.

Трудно нам је ријечима исписати патње поклисарске кроз тај душмански свијет. Помислимо маличак на

оновремено стање Запада. Непоузданост путова, хајдуковање, нестанице једне ваљане стрехе биле су обичне ствари у најпитомијим честима јевропским све до XVII. вијека. У XVI. вијеку Sire de Joinville говори да Париз и сва околна мјеста врве лупежима. Трговци и поклисари у ХІІІ. и ХІV. вијеку нијесу у сред сриједе Француске и Њемачке земље поуздани за живот. Свуда владаше неред и грабежљивост. Путови не биjaxy путови, него јаме или жaлacте страни утице. Флорентински поклисар В. Carducci путујући год. 1529. у Лион, пише својој влади да је сред леда, снијега и свакојакијех незгода по путу једва доспио у онај град, и да би био остао „in mеdio itineris“ не бјеше ли помоћи свемогуhега Бога. “ Ако је, дакле, тако било у перивојима јевропским “ што је зар имало бити на Балканима? Зато је свако путовање тамо погибао живота, па тога ради читамо у Кабожиним записцима сузе и плач владика и пријатеља. А како не би? Четири су им непријатеља слиједила стопе. Непријатност земаљска (бива траљавост путова, мостова и хана), непогодност земани, кужне немоћи и хајдуци. Мостови сваки час пропадају, набујале, неуређене ријеке претворе се у бујице, путови се губе сред густијех дубрава. Пречесто по варошима кроз које проходе хара куга. Не улазе тада у градове, него разанну шаторе и заспу на отвореној равници с ватром и стражама. А кад настане цича Зима, или се проломе облаци, нађу и не нађу поштену стреху да заклоне главу. Године 1606. поклисари Баземи и Бобали пишу сенату 21. јулија из Херманлије да су у бескрајној невољи од ужасне жеге и од страха од хајдука. „Ево петнаест дана“ пишу поклисари Франо Гради и Маро Бућа из Једрене 16. децембра 1676. »да је овдје тако страховита зима,

[ocr errors]

1

Reumont, 182 и Lavisse-Rambaud, Tome II, 492 — 493. 2 F” ХХХХVІІ. 18 46. Држ. Архив.

ДУБРовник и османско ЦАРСТВО

11

[ocr errors]

3

»да се напни земљаци не спомињу такве одавно. Не може » се ни пити, ни јести без ватре. На трпези смрзава се “» вино и треба држати ватре да растопимо и вино и крух. „Пека Ваше Преузвишеності промисле колико трпимо у » Полуотвореној кући која пријети увијек да ће нас покло» пити. Не могу да нас огрију ни кабанице од кожуха. По » путовима људи умиру од зиме. Султан” који сваки дан » иде улов, враћа се слова ако и без плијена, а оно » са четворо, шесторо мртвијех слуга. Пишући ово пи» смо држимо на столу вреле воде, па

њоме растапамо » црнило то се следи, тако је ваздух у кући студен, са у свијем што ложимо ватру. Тридесет годишта доцније други поклисар прича сличне невоље: „Дне 31. августа « пише Маро Кабога упођосмо Божијом помоћу из Каја».ије“. Ова ноћ бјеше једна од најгоријех од свега пуутовања ради јадне куће од дрва, покривене сламом и » гнусне „о зала Бога у којој преноћисмо. Отвори се небо » и у.није даж,д, и не могосмо уживати ни овај јадни покој, » јер с несрећна крова требаше да се покривамо и да у се, чекајући утјескоби освитак дана, ставимо прије » времена на пут. «

Уморени от пута, нок. Писари имаху без престанка држати око себе велику оружану пратњу и чувати се од хајдука, како путници ню Сахари од бедуимскијех харамија. Сви друмови, све шуме бпјаху пуни хајдука. Биједа кришћанске раје, неодређене везе, чести ратови бијаху подиг.и хајдуковање на енетем, на начин живота. Не давно је један писац сабрао из преразичитијех извора

[ocr errors]

стотина гласова о горским хајдуцима по Балкану особито у ХVІ. и ХVІІ. вијеку. Тај » дуго угушени гњев пoтлa» чених народа** права је власт у онијем земљама. Сви нам поклисари и млетачки и дубровачки причају још у ХVІ. вијеку » да је народ у највећој биједи и да је пут у због многих хајдука опасан. “ Хајдуковање беше толико развијено и снажно, да је чак и ћесарове дарове на Султана отимало од ћесаровијех поклисара. Једном би заузета Софија, те пошто је хајдуци оплијение, подијелише плијен и повукоше се у брда. * Наши поклисари путоваxу сред непрестана задиркивања оружанијех чета, а кадкад би долазило до озбиљнијех окршаја. Год. 1603. Драгоман поклисара Матија Павловић јавља из ПрокуПља Сенату да има мноштво разбојника по путу. Године 1648. н. пр. хајдуци нападају код Софије поклисаре, изране им два човјека и отму осам коња. Године 1603. поклисаре нападоше код Новога Пазара. * Године 1706. Турци јаве поклисарима Кабоги и Рестији да их чекају хајдуци у Ковач планини. Крену другим путем праћени од самога Фочанскога кадије са свом уламом на ногама и на коњима, од осамдесет до сто оружане чељади. Међу Пријепољем и Сјеницом бјеше велика дубрава толи опасна, да су три чете „нефтерија « имале пратити поклисаре. А у Бугарској беше знаменита шума Папас Корија, три коњска часа од Пловдива, толико легло хајдучко, да је Пловдивске аге сву посјекоше.

Не чудимо се дакле ако су ти трудни путеви истратили живот и саме жилаве дубровачке властеле.

8

често

[ocr errors]

2

3

4

5

Миленко М. Вукићевић Горски хајдуци у «Јавору» год. XXII.
Мијатовићеве ријечи у Годишњици. І, 80.
Путник Герлах год. 1578. у Вукићевића.
Путник Ortelius Redivius год. 1 5 95. ibid, passim.
Јиречек Споменици Српски, 18 82.
Indice degli Arzi, passim.
Giornale, 26 luglio.

У пркос овим патњама, посланства дубровачка биjаху, оружане силе ради која их пратијаше, најбезбједнија обрана путницима другиjех народа. Ови би се придружили нашим поклисарима да пристију чили и

6

[ocr errors]

8

Промјене ваздуха придруживаху се свим поменутијем тјескобама, а те убијају више него ма која друга патња. Од једнаког, топлог дубровачког неба бацаше их држава на снијежни. Балкан или на мочварне рукаве дунавске ! Службена књига Републикина говори доста рјечито о тој мукотрпној повијести. Отворимо ли је, наћићемо да је у сто деведесет и двије године (1606 — 1798.) умрло на посланству у Турској Царевнни тринаест поклисара. од којијех један једини, Николица Бона, од силовите смрти. Сви остали од немоћи које се или тек у тјескобама излегоше, или се на посланству заоштрише. Једино велико весеље нашијех поклисара бјеше послије мјесец дана пута првом угледати сбрежуљка Чорлије топло Мраморско море које их живо подсјећаше отаџбине на другоме далекоме мору. Не заборавимо да Дубровачки властелин нема пјесничке ентузиастичке ћуди. Бему море није како нама у дан данашњи врело надахнућа, жив уздах вјечне сањарије, контемплативно поље по коме наше измучене душе без престанка цртају унутарње борбе безутјешне немоћи, него је дубровачкоме властелину море трговачка стаза, оруђе државнога сиљења. У тисућама дубровачкијех стихова једва ћете наћи спомена да је Дубровник град бијен одасвуда валовима. Али кад би та иста властела са румелиских височина угледала пучину,

здрави у Цариград. Тако н. пр. год. 1587. дођоше у овај град њемачка господа Johann Ludvig von Liechtenstein и Wolfgang Rottenhahn у пратњи дубровачких поклисара. Hammer, Gesch. - d. Osman. Reiches, passim.

Ево имена поклисара са годиштем Iьихове смрти : Валентин Борвић год. 1606. у Цариграду, Перо Миха Copгa гoд. 16 44. у Цариграду, Влақ Франа Боне год. 16 4 8. у Цариграду, Динко Мата Бенеше год. 1 6 5 6. у Цариграду, Божо Стијела Прокула год. 1 6 57. такођер у Ца

играду, IIиво Ловра Copгa гoд. 1 6 5 8. код паше у Темишвару, Маро Франа Боне год. 1 6 6 5. у Цариграду, Николица Пива Боне год. 1678. у Силистрији у тамници, Луко Франа Боне год. 1 6 8 3. у Цариграду, Маро Зека Буће год. 1 6 8 6. код паше у Биограду, Влаб Ника Менче"тића год. 1748. у Цариграду, Влахо Брне Кабoгe год. 17 50. у Једрени .lyкa Мaтa зaмaњe год. 1798. у Цариграду.

[ocr errors]

разиграло би им се срце, и под одмјереном Фразом наслућивамо велики помамни куцај весеља!!

Уздуж морске обале, по слаткијем брежуљцима јездијаху сада поклисари од Великога Чекмеца до Малога,

Улазак у Цар:рад. двије варошице на вратима цариградским. У пошљедњој варошици стајаше велика полача гдје сви посланици наставаху прије улаза у град, бива док царски Капици Баша не би пријавио двору іњихов долазак, и док им драгоман не би нашао стан. Пошто би им се јавило да им је велики везир дао на кирију једну кућу за вријеме њиховога наставања, све би се приправило за свечан улаз у царску пријестоницу. То је била велика повластица која се свакоме није давала, ни вазда. Порта одрицаше увијек свечан улаз у Цариград посланицима држава с којима би била у пријеговорима о миру или шта више у отворену непријатељству. Дубровник није, уколико му познајемо повијест веза с Портом, никада одрекла ову част. Ево како Маро Кабога прича ову славу: „Дана 19. у септембра упутисмо се пут Цариграда и за два часа у пута дођосмо до неке чесме удаљене уру од Цариграда. Овдје нађосмо шест диван чауша са перјаницама на углави који стајаху чекајући да нас испрате код уласка. „Међутијем ево господина Луке Барке из Цариграда са »другијем нашијем трговцима и штићеницима, па пошто нам се исклањаше, приправише нам сoбeт на отворену; » ту бјеше дивљачи, пилади, хладетине, кобасица са разуличитијем добријем винима. Послије обједа речени го» сподин Барка установи ред којијем ћемо свечано уљести » у Цариград: први бјеху шест диван-чауша, два по два » и остали трговци по реду, па наши јањичари а за ови

)

2

)

1

Маро Кабога: «11. септембра пођоемо из Калинтрана и у де«вет часова дођосмо у Чорлију, угледавши путем из далека море послије « седамдесет и девет дана пута.» А Џиво Kaбoгa : « 13. јулија, Стигавши «поклисари у Силиврију (гдје коначише послије осам часова хода) уље«зоше коњима у море, од весеља да

виде послије 58 дана.» Diarij, passim.

2 Обична почаст коју указиваше Порта кршћанским поклисарима.

га опет

« ПретходнаНастави »