Слике страница
PDF
ePub

него плашљив. Он је от младости своје у Задру био, и от свије нације у Задру, у Шибенику, Скрадину, Дрнишу, Книну почитован био, и сваки га радо имао. Он је био секретар трибунала прве инштанце, посље је такођер био секретар и'от пелациона, сад не знам, или је по самој вољи говерна, или по препоруки владичиној он овамо дошао, и то да наше као пријатељ совјетује, да се умире и ни најмање да се не страше, да ће ови што у нашој догми дирати, на које су му сви једнако отговорили: Господине! Ми вас почитујемо и уважавамо као нашег пријатеља и високоученога и једновјернога чоека, али за ово ни најмање не ћемо вас послушати, јер ми знамо како то стои, и за што су они дошли. И за боље ваше увјереније, ево видите и увјерите се, (показаше му преписе владичине) на које се не мало удиви, извињавајући се, да он није знао ништа, и тако он поврати се у Задар без никаква успјеха, неказујући говерну ништа за преписе, него нашим је казао, а онда су и они њему показали да и они такове имаду, и да су сумњали њему

их показати.

Ови унијати на рождество св. Јоана дођоше у цркву, и даде им се мјесто с десне стране владичина стола до јужније двери. Кад би кроз град ишли, и покрај наши пролазили, наши су вазда им се поклонили и клобук снимили, да се нијесу могли нигда на њих потужити.

За овим у Јулију месецу дођоше и она друга два унијата, такођер на царској Пеници, и посље њеколико дана њиова доласка, владика учини велики објед, и позове команданта от пијаце и друге официре, неке чиновнике грађанске, оба команданта от царскије Пеница (ова прва Пеница за то је толико се задржала, да бiн унијати у нужди могли спасти се, ако би наши на њих напали, јербо су се тога бојали, а наши о том нијесу ни најмање мислили). Покрај ових позвани гостију, били су и ова 4 унијата, и јошт другије доста на истом обједу, и ја сам био, будући сам био јошт у двору.

За обједом с десне стране до владике сједио је подештат градски, а до њега комесар Буровић, до комесара полковник Грижогон, до овога сам ја сједио, а до мене Марко Руђери, сад лукавства, који не твори плода правди, будући га је сатана под своје узео, и засјејао у њему сјемена своја пакостна. (Треба знати, да би мени сваке зиме промрзли прсти от рука, и ране се начиниле. Овај Руђери једном научи ме, да под јесен почнем прати руке с најжешћом ракиом, и тако да ми не ће промрзнути руке, и ја сам тако чинио, али - са свим тим опет мени промрзнуше руке, иране се отворише, које у пролеће опет се заљечише, и гIе су ране биле, кожа је остала црња от обичне, но и ова се већ почела измјењивати и наравна се указивати). Он је ову црност коже примјетио, пак со тим мислио је мене као изобличити, не знајући но сумњајући, да сам се ја противу владике потписао, и као за то да су ми руке гоцрњеле, пак поче ми говорити: Оче Кириле!, што ће рећи, да ваше некад лијепе и бјеле руке што су биле, зашто су сад црне? Ја одма отговорих му: Г. Марко! Ово је учинила она љекарија, коју сте ме ви научили, и више је пути повторили, а особито прекјучер у канцеларији (прекјучер у канцеларији опет се нешто био на владику расрдио, пак је рекао покрај осталог псоватьа: а не зна да би ја могао учинити, за 24 сата да га ђаво отнесе). Кад сам ја ово изрекао, сав се у лице измјенио, али опет брзо к себи доlе, пак загледа се у моју руку и почне опет говорити: о како се пељужа, јели ко видио да се људи пељужају?, ја нијесам, знам да се скотови пељужају. Нико не отговара ништа, него се видјело да сви негодују овај његов безобразлук; најпосље владика рече, да он није видио, онда ја све на около обиђем очима, пак рекнем : опростите високопочитајема господо, и окренем се к Руђеру говорећи: видите г. Марко, указујући му прстом, како се ова црна кожа мјења, а лијепа и бјела како се појавља! Јели истина?, јест, отговори он, пак га припитах:

ави вашу не мјењате, него зар у њој остатһете. Отговори он: ја не мјењам се, него овако остајем. Тада му ја рекох: доста зло, а гости се почеше смјејати.

A љекар Виценцо Рокић, који је ту био, није био мој љекар, него добар мој пријатељ, а такођер и Руђеров, пак му рече: Марко, не дирај у оца Кирила, јер не ћеш на крај изићи, увјеравам те. За овим посље дође разговор о республики бившој Млетачкој, о Млечићима ио Грцима, иједан командант от Пенице (оба су ова команданта от Пеница били Млечани) рече, да се Млечани страшно боје от анатеме грчке, на које га један упита: за што?, а он отговори да не зна. За ово сам ја слушао от мога старца и архимандрита Савинскаго г. Никанора Богетића, који се у младости својој у Млетке учио, и као калуђер са својим настојатељем за послове монастирске више пута тамо ишао. Он овако казиваіше: Јошт у време республике. Млетачке, један старац Грк калуђер и парох наше цркве св. Георгија у Млетке, враћајући се из вароши својој кући, и близу исте наше цркве нападне на њега један от они несташни безпосленика, који га счепа за рамена, и почне га држати и кривити се спрема њему, да мало сиромах старац није на земљу пао. и ово су многи из оближњије кућа, и који су туда пролазили, видјели, најпосље тури га и остави. Старац онако опечален и смућен, упути се кући, и кад дође пред икону матере Божије, која је у зиду близу врата от двора црковнога, заустави се, сними камилавку с главе, ис грозним изрече онај посљедни кондак от актиста Богородична т.ј. Овсепјетаја мати и т.д. Ово су дјеловање старца сви као и прво видјели, и сами они пакостник зауставио се, да гледа шта ће старац радити, и кад га виђе са сузама да се моли, малодушна његова совјест тако га стресе и на земљу обори, да је почео викати и као с ума шедши, којешта говорити, не знајући за себе ништа. Гледаоци прискоче му у помоћ, и на мјесто што би га кући однијели, однесу га у болницу. От овога је произйшло, да

[ocr errors]

се Млечани грчке анатеме плаше. Ја ово нијесам казивао, него само овде стављам, ако који не зна, ако би се гђе случило о овој анатем разговор да се поведе.

Кад је горе речени командант о овој анатеми и страху млетачком казивање свршио, онда Марко Руђери почне говорити: и мене је наш отац Кирило био проклео, пак сам га молио, да се за мене Богу моли, и рекао ми је, да се он за мене молио Богу, а ја сам му отговорио, да не видим никаква напредка от његови молитава, на које ми је отговорио, да сам маловјеран. Ја му на ово рекох: г. Марко! простите, мало је на други начин наш разговор био, како може и г. Лазић посвједочити, који је наш разговор у вашу кућу слушао. Овај је једини господин от нашије био, и то као канцлер от преторије) а ја вас нијесам проклео, нити имам узрока за што вас клети. Ако ли вас, или кога другога, за што обличује совјест, то је мени непознато, а и да знам, да ми је ко какво зло учинио, ја опет немам обичаја клети га знајући добро, да је сваки злочинац, не само от Бога, него и от самога себе проклет. Него ја на мјесто клетве, читам ову молитву св. Јована Дамаскина: господи дажд милост не навидјачим мја, и враждујушчим ми, шајушчим ми, такожде оклеветајушчим мја и прочаја. Кад ја ову молитву изрекох, каноник замоли да је опет повторим, које сам и учинио, онда је он на италијански језик точно изтолковао, на које сви рекоше: bravo padre Cirillo, пак за тим владика рече: ово је једна љена молитва, које и остали сви одобрише.

Напосљедку поведе се разговор о посту, и опостнијем јелима, за које почеше неки говорити да их не могу јести, а неки да им добро не чини једно или друго и т.д. и овде нађе прилику Марко Руђери да ме дирне, пак поче говорити: ни ја не смјем јести постна јела због оније бобољица што имам по образу, и за то ми је мој парох дозволио, да не само среду и петак, него и сваки Пост да могу премрсити. На ово рече г. Ангел Видовић:

и поно

1

Не

како то, такову власт сам г. Епископ има, а не парох (овај господин будући је био пријатељ и мој и Марков, с овим речма мислио га је отвратити, да ме се једанпут окани и у миру остави, али залуду, злаја то вешч измјенитеја никогда же, и добра бити не может, него он чини своје и отговори: мој парох има власт као један Епископи, и за то ми је дозволио. Он је с овим хтјео доказати, да свјашченство и народ сад мене слуша као једнога епископа). Тада се ја окренух к њему и запитам га: г. Марко! молим вас, кажите ми ко је ваш парох? Ја би га желио познати. Тада Марко на моје питање отговори ми: ви сте мој парох. Ја опет упитах га: по чему ?, а он ме запита: Јесте ли ви парох греческаго вјероисповједанија овде у ЦІибенику ?, на које му ја отговорим: јесам. Тако сте и мој отговори он, а ја опет : по чему ваш?, а он: а по чему нијесам ? отговорих му: кад желите знати, сад вами кажем: ето за то, што от како сам шибенички парох, ви нијесте још никада као кајући се духовни син, предамном дошли се исповједити! На овај мој отговор други г. Видовић, именем Бонавентура, а брат старији предреченога Англела, такођер и мој и Марков пријатељ, рече Марку: и за Бога, шта си ти? Лутеран или Калвин? А љекар Рокић смјешећи се, рече му: видиш Марко, јесам ли ти рекао да не дираш у оца Кирила, да не ћеш ти с њим на крај изићи, пак сад држи, што си тражио, то си нашао.

Овај мој отговор збунио је Руђера добро, и примјетили су сви да се застидио, но опет се охрабри, пак овој двојици отговори: доста да је Бокељ (т.ј. ja), а ја онда куцајући се руком по прcима, рекох: вазда прави и вјерни син мога отечества!, на које скочи као у восхишченију комесар, пак повика: bravo patriotо еvіvа faccia ѕио, пак се рукова озбиљно са мном, пос.ље узме чашу, и напије за моје здравље, куцајући се с његовом о моју чашу, тако и владика и сви остали. Који даље били, устали су и кмени дотрчали, да се куцнемо счанама.

[ocr errors]
« ПретходнаНастави »