Слике страница
PDF
ePub

би сусрео „per loca infidelium'. Дан Св. Влаха бјеше дан весеља и славе свуд по Леванти, а особито у Цариграду. Поклисари, у свечаној ношњи, присуствоваху миси у цркви Св. Антуна. Након светога чина, измиљели би пламтећи дуплијери пред дтар, па би се запјевао Te Deum, а на кору се орила молитва, позната по свему Истоку : ,, Domine, salvam fac Serenissimam Rempublicam Ragu„sinam“. Послије тога, поклисари примаху честитања консула колоније, главара редова, тајника другијех посланика и све колоније. Благдан би довршио свечаним собетом у кући посланика 3. Слава Дубровника потамњела је и умукло је његово име на Истоку. Али у тај се дан једнако види слабашан трачак онога сјајнога и великога видјела. Трећега Фебруара апостолски легат у Цариграду чита мису у Пери пред сликом Св. Влаха у присуству цариградскијех дубровчана. Шест дуплијера са дубровачким стемом горе пред светотајством, а дубровачки барјак поклони се свецу. А кад апостолски легат изговори стољетну молитву за „дубровачки пук«,»мно„гима“, вели неко који је у тај дан био у цркви „засузи око“. Ижљубе се, на пошљетку, моћи св. Влаха и пораздијели се милостиња сиромасима 3.

[ocr errors]

Посланици имаху и драгомана бива тумача за турски језик. Сенат га изабираше тајним гласовањем међу ДуДрагомани. бровчанима у Дубровнику или у Цариграду вјештима не само језику него и обичајима турским. Кат

1 В. н. пр. декрет надбискупа de Torres капелану дум Вици Лупи-ју од 4. маја 1677. и многе друге у Liber Diversorum curiae archiepiscopalis ragusinae 1667—1693. Посланици ношаху на путу један ӧтар у облику триптиха, пред којим капелан говораше мису на путу. У стоној цркви види се један такав триптих од добре холандешке школе.

2 Маро Кабога биљежи на дан 3. фебруара 1707. «Дне 3. Фебруара, на Дан славнога мученика Св. Влаха нашега Парца опјева се Миса у «нашој кући и дадосмо обијед цијеломе народу.» Giornale, passim.

3 У броју 36. (14. фебруара) год. 1892. ватиканскога листа «L'osservatore Romano» има под насловом: la Colonia di Ragusi дуг допис из Цариграда, у коме се потанко приповиједа, како је дубровачка колонија прославила дан св. Влаха те се надовезују лијепа историчка разматрања о Републици и о њезином посланству у Цариграду.

кад бијаху драгомани од велике користи, а опет каткад од силне штете. Бјеше људи као онај Лука Барка, о коме ће бити доста говора у овој повијести, човјек на гласу у дубровачкој колонији, који би драгоман многих поклисара у најтамније доба дубровачке повијести у Турској (1677.—83.), доживи високу старост, те познаваше тако добро везе турске, да је написао на заповијест сенатску год. 1688. извјештај о турском царству (Rapporto sull Impero Ottomano) у коме мајсторски превиђа финанцијску пропаст Порте. Њему противан лик је онај A. Andriasci (Андрашевић) драгоман поклисара Николице Боне и Мара Гучетића који, приспјевши у Силистрију, препаде се видјевши да поклисаре бацише у тамницу, и оставивши их, побјеже главом без обзира. Би осуђен од сената на смрт као издајник, али сва је прилика да се није никада дао ухватити'. Између ова два типа било их је свакаквијех: добријех и лошијех, ученијех и незналица. За срећу су по каткад сами поклисари разумијевали турски језик 2, па исправљаху крупне грјешке њиховијех драгомана. Свакако несташица добријех тумача па и сама погибао имати их невјерних у толи замашним пословима имала је бити опћенита, када се у другој половици XVI. вијека Млетачки били љуто жале на њих 3. Шћаше се томе Доскочити шиљајући у пратњу поклисара два младића Младићи језика. добријех грађанскијех породица да би као Giovani di lingua учили у драгомана посланства језик И портине обичаје, те се тако приправљали за драгоманат. Бјеше то некаква врста од élèves consulaires, сасвијем

1 И о овоме драгоману говоримо у II. књизи овога Дјела.

2

3

Тако н. пр. Јаков Сорго-Бобалић и један рести год. 1605.

«Dira, per esempio», пише Бернардо Navagero год. 1553. « un «ambasciatore o bailo di Vostra Serenita, parole d'efficacia e piene di «dignita e il dragomano é poi in liberta di riferire quanto gli piace. «Rispondera il pascia qualche volta parrole sopra le quali si potrebbe far «gran fondamento, o in una parte, o nell' altra; le quali riferite, o non sone quelle medesime, o se pur s' accostano perdono il vigore e la forza.» B. Barozzi e Berchet, Relazioni.

што не знамо од колике ли користи бјеху нашим поклисарима. Имамо ли судити по Млечићима, у којима се често огледа стање све једне епоке јевропске дипломације, та се установа брзо иштети, јер се не шиљаху складни младићи пуни добре воље и приправна знања, него или сиромаси или расипна и искварена дјеца богатијех породица који се квараху још више у Цариграду '.

Улаци

(corrieri).

Али служба посланичкијех улака (corrieri) међу Цариградом и Дубровником бјеше дајбуди без мане. Спомињу се већ у XIII. вијеку 2. Државни улаци ношаху Републикине депеше у све главније левантске градове и у Цариград поклисарима и консулима, те ношаху њихова писма Сенату. Државни карактер улака би означен још у XIV. вијеку закључком Малога Вијећа (25. фебруара 1397.) да не смију носити приватна писма него само на повратку 3. Како је негда Дубровник био на раскрсници великијех путева са Истока у Јевропу, тако су готово све државе настојале измолити у Републике повластицу шиљања писама са дубровачкијем државнијем улацима. Бјеше томе и тај разлог што је служба била прекомјерно брза. Са дуљим етапама стизаше писмо из Цариграда у тридесет дана. Али када би поспјешили, а не би имали никаквијех незгода, приспјели

1

3

В. жаобу Баила Lorenza Bernarda год. 1592., Жаливши ce на опаке младиће које Република шаље с драгоманима у Цариград, доспијева овако: «Perché la ·liberta del vivere turchesco, la lussuria di quelle «donne turche, colli corotti costumi delli rinegati, avriano forza di far «di un santo un diavolo non che di un tristo farlo peggiore." Ibid. 2 У статуту (L. II. с. 23) и зову се Nuncij. Они би као прави courriers de cabinet носили најважније кнежеве депеше консулима или дубровачкијем грађанима у туђину, како се види из тарифе њиховијех пристојаба за путовања у Валону, Крф, Арбанију, Котор, Србију, Босну, Далмацију, Трст, Млетке, Јакин и Бриндизи. (Stat. L. II. с. 24).

3 В. Јиречек, Handelsstrassen u. s. w. стр. 60.

4 Герлах у своме гласовитом дневнику о путовању ћесарскога посланика Унгнада у Цариград (1573. — 78.), говори да су се прије посланика Унгнада писма ћесару слала преко Млетака али надодаје «да би Дубровчани били најбољи курири И агенти 33 ношење тајних «писама.» (Rad, кѣ. CXVI.),

би у Дубровник петнаести дан. То бјеше у XVI. и XVII. вијеку силна брзина комуникација за Дубровник пак релативно већа него у дан данашњи. Француска бјеше, како ћемо видјети организовала своју посебну службу међу Дубровником и Цариградом. Али Млеци који шиљаху своје улаке на Боспор, служаху се дубровачким улацима кад би им год република допустила што би се догодило врло ријетко. Сенат нареди посланицима год. 1676. да не предаду улацима ничија писма више, осим писма Министра Ђеновске републике „којој је наша република „пријатељица од старине. Од то доба посланици се извињаваху сенатском забраном, а ко би се хтио служити дубровачким улацима, имао се обратити на саму дубровачку владу 1'.

Везе Дубровачкога посланства

У оном Цариграду у коме се величанство и сјај османовога пријестола надметаше само са оним другим сјајем утоca цариградским двором. нуте Византије, Дубровник би имао животарити сићушан и незнатан у пркос ономе весељу једнога дана на царском дивану. А како би се опет био могао мјерити са великим посланствима прејасне Републике и прекршћанскога краља? Државе које владаху у свијету новцем, војскама и бродовима, те сједаху прве у вијећу кршћанства, развијаху (кад им то бјеше дато такав триумфални сјај и такав апарат силе на Босфору, е би сама спољашњост те славе била кадра застријети сасвијем и глас и само име држава већих и знаменитијих од Дубровника. Али, мислећи тако, преварили би се. Дубровник има лијепо мјесто у Цариграду на коме блиста топлом и трајном свјетлошћу. Он сили Порту на поштовање према себи слабоме, а кршћанство сили на

1

В. н. пр. писмо енглескога поклисара Sir Willim-a Hussey-a Сенату из Цариграда 22. јунија 1691. Поклисар Моли да улаци дубровачки приме његова писма за бечки двор и за Енглеску, а то у име: «di «quella ininterrotta bona corrispondenza che ha sempre passata tra i Re della gran Britagna e la vostra Eccellentissima Republica.» Држ. Архив. (LIII 1937). Такођер писмо француског посланика Castagnêr-e de Casteauneuf, 27. јулија 1693. Ibid.

признање одличнога мјеста што је, давајући без престанка сама себе једном једином циљу, освојио пред његовим лицем. Али у Цариграду, напосе, Република не дугује то своје мјесто само престижу што је к себи подигла, што је у везама пријатељства и знаменитијех користи с Портом, него она има да благодари и другим силним приликама времена и мјеста. Тамо на Босфору осјећаше се како нигдје солидарност кршћанских власти. У непрекидној погибљи од непријатеља имена Кристова, поступајући Порта с оним презиром и оним поноситим пркосом који је природан источним народима, западне државе сачињаваху у Цариграду само једну једину велику дипломатску обитељ више уједињену и осјетљивију за сваку поврједу нанесену најпонизнијем уду кршћанске Републике него ли је икад био ма који corps diplomatique у Јевропи. Приставити нам је овим разлозима још и тај, да је фрагментарно стање Јевропско све до XVIII. вијека природно пристављало слободним опћинама онај чар и оно знаменовање што те опћине редом изгубише у најновије доба супроћ великим народним скупинама које их напокон и задушише.

Ево нам дакле новога облика дубровачкога државнога живота према спољашњем свијету. Погледајмо како су се дубровачки поклисари сносили у Цариграду с царством и како је живјела Република са већим својим кршћанским другарицама на Босфору.

Порта и кршћанска

1

Одвише је тврда она нужда“ пише млетачки Баило Pietro Civran цртајући живот кршћанскога поклисара дипломација. у Цариграду, „која сили грађанина да прими > поклисарство без икаквијех повластица и овдје управо без заштите у пркос законима међународнога права; » имати служити за -живу свезу трговине, за живахно „ оруђе веза међу владарима, а бити опет држан за таоца ;

[ocr errors]

Relazioni.

Relazione di Constantinopoli del 1682. B. Barozzi e Berchet,

« ПретходнаНастави »