ru, da svaki čověk sebe najviše ljubi. Zato ljubi i narod svoga cara samo radi sebe, jerbo želi po njem srećan postati; ali dvorani ga ljube takodjer samo radi sebe, jer žele po njem bogatstvo sgàrnuti, časti i vlasti bez brige i straha uživati. Zato stavljaju se medju prestolje i narod, da vladar nemože čuti sama sebe t. j. svoj narod, i opisuju mu ga kao sirovu, nemirnu, buntovnu massu. Zato će se oni uvěk protiviti utemeljenju věća, buduć da bi ovo carsku oblast povekšalo, a njihovu umaljilo.-Oni se moraju radi svojih dělah više bojati sto tisućah očiuh naroda, nego dviuh očiuh vladara: zato narodu zabranjuju go. voriti, i u město njega oni to čine. Jerbo kao što želi narod iz ljubavi prema sebi, da mu bude vladar pametan i dobro izvěstjen o svemu, što biva: iz istoga uzroka žele mu dvorani protivno.«<« »Da je Krisaor prie došao, nebi mi bilo trebalo suvladarah!<< zavapi Dioklecian. Dugo se je još zatim s Krisaorom razgovarao, a nije ga više u Solin pustio, nego mu je najlepše sobe u svojoj palači ponudio i k obědu ga pozvao. 5. Valeria. Dioklecian predstavi svoga učitelja svim dvoranom kažući: »>pošto sam světom upravljao, učim sada Osobito pako od ovoga muža umětnost vladanja.« preporučio je svojoj kćeri Valerii obćenje s ovim mudarcem, govoreć, da će joj njegov nauk utěhu u nevolji poděliti. U početku se je lěpa ova carica klonila Krisaora; nu poslě tri dana naměri se na njega pod večer u sěni čempresovoga gaja, gdě je on frižkoga ve. černjega zraka uživao. — Ugledavši se, oba su se prenuli, neznajući, bi li se približili. Napokon carica reče: »Čemu da se jedan drugomu uklanja, kad nas isto nebo svodi?« Pošto je Krisaor govor zaglavio, ustade car i poče se zadubljen šetati. Krisaor mu se približi i upita ga: »Gospodaru, jesam li u nemilost pao? Tà buduć da si o gluhih slěpcih na prestolju govorio i me. ne za tajnu pitao, kako da čověk na prestolju saznati može istinu i usrećiti podložnike, morao sam ti ovo odgovoriti: vladar treba da poděli narodu zakonit je- ja tvoga priateljstva, dokle mi je dozvoleno ?<«< »»Rado bi ja, světla gospojo, scěnio, da ti je ša la istina, da čověk, obmanjivajuć sama sebe, nije uvěk pripravan prozvati želju sàrca željom Božjom.«« zik i da ga sluša svojima ušima!« D Ti si govorio kao mudarac, a ne kao vladar. Odkri mi jošte jednu tajnu, bez koje párva ništa nehasni. Narod, koj smě govorit, htěti će i raditi; kad mu vladar nebude savět primio, razsàrdit će se i satvarat će najprie sebi, a najposlě i vladaru zakone. Kako ćeš osigurat samovladu na prema narodom?«< »»U malih dȧržavah, kao što je bila Atena, Teba, Sparta itd. mogo je biti sav narod jednim věćem zastupljen; jer su ondě bili isti običaji, potrěbe, jezik i podnebje. U takovoj je dȧržavi vlada osigurana, kad prestolje nestoji naprema, nego na sred naroda; nu u prostranom carstvu, kao što je rimsko, neima obćenite potrebe i volje, i zato neima ovdě ni zakona, koj bi svagdě jednako bio koristan, ima bo razlikih narodah, jezikah, običajah i ćudih. Što bi Arap za pravedno dȧržao, mnio bi Britanac da je okrutno; što bi Partiancu godilo, Galla bi gnjelo. Zato ostavi svakoj pokrajini njezino domaće uredjenje, njezino vě će, koje bi s tobom govorilo. Tako će bit sve zemlje medju sobom neodvisne i bez veze, a u prestolju najti će svoje središte i u vrěme nevolje pomoć i zaštitu. Nijedna pojedina pokrajina neće se usuditi go spodaru svih ostalih zemaljah zakone predpisati, a dar zovitu bunu jednoga preděla lahko će ostale zemlje ugašiti.<<<< »Dočim te otac moj štuje, zašto da neuživam i Krisaor je nikom ponikao i reko: »»Zašto? Ra di milosȧrdja. Šta će biti od mene, kad me ostaviš ? Svaki glas tvojih ustiuh, svaki pogled očiuh tako mi opoji dušu, da za drugo na světu neznam. Znaš kako me je kip tvoj u Nepotianovu dvoru zasěnio; nu to neznaš, da su i na otoku Durasovu dužnost i strast u meni ljuti boj bili. Ja sàm naumio istinu i rěč Božju světu navěštjivati, i zato se moram odreći svega, što bi me k jednoj grudi zemlje pripelo. Zato sam běžao iz Durasova otoka, prie nego sam ti izpovědio, što ćutim. Pa ona, koju sam onda po mojem mněnju pogledati smio, stoji sada preda mnom kao carska kći i udovica.««< Krisaor zašuti; nu i Valeria mukom je mučala. Pošto ju je posle dugoga prestanka pogledao, opazi, kako u zemlju gleda, i suze roni niz rumeno lice. Neizkazana ju je milina u ovaj čas obasjala. Dočim se je větrić s njezinom koprenom titrao i sunčana zraka prodrěvši kroz čestu (Dickicht) lice joj osvětlila, mnio je da gleda andjela s neba. »To je odviše za mene!<< uzdahne i hoće da se udalji. Nemoj me ostaviti!« - zavapi Valeria. Meni je sȧrce čisto od svakoga prikora. Što se je u meni dogodilo, odkada sam te na onom otoku viděla, neznam, nu to znam, da sam nedužna. Od onoga vrěmena svagda o tebi mislim, za tebe se molim. U mo jih čutjenjih ništa neima grěšnoga, zato ih priobću. jem. Znam ja, da odděljena jednom od tebe, utàrnut ću kao uljenica bez ulja; nu ja se više neplašim smår. ti, jer sam živila. Ljubav mi je, Krisaore, dělo moga Boga, a světlost carska, što me okružava, dělo ljud. ske taštine. Nije ovdě težak izbor.<< »» Gospoje, ti mi uzhitjenje i sdvojenje jednim otvorom ustiuh ulěvaš. Nu ja se u mom blaženstvu samoga sebe stidim, buduć da prekȧršujem čověčan. ski poredak mojim ćutjenjem.« « >>Vȧrhu čovečanskoga ima božji poredak, i u ovom mi duša prebiva. Dělo može bit pred světovnim sudcem grěšno, buduć da je protivno daržavnim zakonom, nu pred Bogom je takvo dělo bez ukora, buduć da je proizteklo iz věčnoga zakona naravi.« »Oprosti, světla carice, ja moram protuslovit obmanjujućemu mudrovanju naše strasti. Neima dvostruke krěposti, jedna za Boga, druga za svět. Živili mi u kojemgod narodu, svagdě moramo žrtvovati naše želje njegovu miru i srěći: jer blagostanje sviuh više vrědi, nego ugadjanje samoljubju. Nu sreća svakoga naroda osniva se na mněnjih i misli, koje on goji, i na naredbah, koje štuje bile one u ostalom ma ka ko nedostatne i lažljive. Zato svaki grěši, koj neštedi pojam (Begriff) svojih zemljakah o kreposti, poštenosti i pristojnosti, kad se to njegovim požudam protivi. Ova je misao temelj javnoga blaženstva, poredka i sigurnosti svakomu narodu. Pomisli, šta bi bilo, kad bi svaki samo one zakone ovȧršivao, votom stopio; bez tebe ću se razbolěti. Zato ako se spasiti želim, moram běžati.«« »Nemoj Krisaore! ti si plemenitii, nego što mni ješ, i jačji, nego što misliš. Ljubav će ti kušati krě. straha gleda smàrti u oči, a ne onaj, što pred njom postnu postojanost. Taj je u boju najvitežkii, koj bez běži. Nemoj dakle ni ti běžati, mudri Krisaore.« »»Kad je čověk pijan, onda nije više mudar, a ja sam se opio tvojom milinom. Pijancu želećem o. trězniti, nevalja mamurluk razbiti t. j. jošte jedan put se opiti; isto tako čověku, želećemu strast obladati, nevalja nasititi ju, nego hrane lišiti i tako umoriti. Ko misli, da je dosta jak, te se može pogibli rugati već je u pogibli; a čověk igrajući se s grěhom — već mu se je prodao. Ti me opominješ, da se nadvladam: ja ću se nadvladati, ako se uklonim tvomu pogledu.a Běži dakle! Na otoku sam ti rekla: běži, jer je to bolje. Sada govorim: běži ili ostani, nijedno nije bolje. Navěsti mi dan, kad ćeš nas ostaviti, znati ću, kad mi se smårt počimlje. Ne, nemoj mi ga navěstiti. Bog je bio milosàrdan, kad nam je budućnost sakrio. Otidji iz nenada, kao smårt, ja ću se medjutim nadom pitati. Sad se više nebojim tvoga odlazka, jer se nebojim smàrti. Oli misliš li, da je smart něšto muċnoga, težkoga?a D »>»Ništa neima težjega za duh, nego grěh. Lahko ti je život nositi, jer si čista, kano i spasitelj tvoj. Nu, Valerio, tugom i bolju ginuti, to je smart težka, jer je grešna. Hoćeš li ti ubojica postati same sebe?"" »Ubojica same sebe? Šta veliš Krisaore?<«< »»Kakova je razlika, ili se umorili otrovom od trubeljike (Schierling), ili od otrovom od tuge, koju smo mogli udusiti? Vojuj, bogoljubna kárstjanko, da preobladas! Budi ti sama svoja gospodarica, a ne tvoja ćut i bolla a Plačuć odgovori Valeria: »Razkidaj me, pa reci, da ustavim karv; ubi me, pa reci, da neumrem, bè. koje se njemu prave vide. Věruj mi, ima samo jedna ži, pa reci, da se smijem i radujem. Ja si nisam lju krěpost.« «< «Jesam li ja dakle grěšnica? Je li mi sàrce krivo, što samo za tebe kuca? Ja mu to nisam zapovědila, ja mu nemogu zabraniti. Pa šta si ti po tome sagrěšio, što ti se krěpostna duša s mojom slaže? Kao što si ljubio bezćutni mramor u Nepotianovom dvoru: tako ću ja tebe ljubiti, nevino, nu bez nade i bez straha. Tako ljubi i ti, Krisaore, carsku kćer, bez nade i bez straha.«< »»Kad nam se dopada ono, što je lepo i dobro, tim pokazujemo, da nam je duh iz neba; nu ništa tělesnoga nesmě dopadnost ovu oskvȧrniti. Pa štovanje, koje prema tebi, svetice, gojim, proměnilo se je u burno čeznutje i požudu. Ti si mi misao, cut, prošastnost i budućnost; ja sam se, bi reći, s tvojim ži bav ucěpila, nemogu ju niti izčupati. Bol i radost dolaze na vratašca u sȧrce, a duh im nemože zapověditi, da nedodju i da se onde nenastane. Je li to greh, mori? Kako da spasim dušu, kad mi valja ili živěti, što me ljubav oživljuje? Je li to grèh, što me ljubav ili umrěti?« »»Živi i ljubi; nu vladaj životom i ljubavju. To ću i ja činiti. Duh se nesmě dati tugom obladati on ima oruže, koje će mu pobědu poděliti, kad već misli, da je preobladan.«« »Kazi mi, ti viteže, ovo oružje, jer mi valja i slamu dàržati, da me voda nezaguši.« »»>Zabava, te zabava!« poviče Krisaor, i odvede Valeriu iz sene čempresah pod vedro nebo u krasni vårt, do zlatnih vratah palače, gde su marljivi ljudi vårvili. Valeria se osvěsti, pokrije koprenom lice, i nasměhnuvši se reče: »Ti si pravi lèènik, ti bo pravi lėk kažeš i pružiš.« (Konac će slěditi.) Učrednik i izdavatelj Dor. Ljudevit Gaj. HORVATSKA, SLAVONSKA I DALMATINSKA. Broj 52. U Subotu 28. Prosinca 1844. Led i plamen Sněg ledeni pada vani, Sěver sa zimom slavi svoj brak. Al u meni plamen gori, Medju nama nije bitja, U ko veće mož' ufati, Neg u maglu od prolitja, Koj će svu moju da spali svěst; Š njim se duša zahman bori: Njemu bo sila paklena jest. Plam taj pozna on jedini, Kazni baš zato bogovah car. Ivan Kukuljević Sakcinski. Dioklecian u Solinu. (Konac.) 6. Gnječenje karstjanah. Krisaor mi je pripovědao, da je njemu poslě rastanka s Valeriom više trebalo lěka, nego njoj. Jerbo *) Prometeo. M. Babulinović. Tečaj X. toli čista i nevina, bogoljubna i plemenita duša, kao što je njezina, bila bi i u najružnijem tělu čověka uzhitila; a suprotivno milina struka, skladnost udovah, nježnost i ljubežljivost njezina lica uzmogla je i iz ledenog mramora u Nepotianovom dvoru mužu sȧrce uzpaliti. Zato nije mu bilo nepovoljno, kad je ulazeć u palaču carskoga slugu srio, koj ga je k svomu svět lomu gospodaru pozvao. Dioklecian bo, izišavši iz kupelja, običavao je pod večer, prie i poslè sunčanoga zapada, několiko satih u spomenutom trěmu (Halle) sěděti, vodeć ugodne razgovore i uživajuć frižkoga morskoga zraka. ovom >>Nečini li se i tebi, Krisaore,« nagovori car mudarca, »da, kao što svaki dan ima svoje jutro i večer, dapače kao što takovo jutro i večer ima i svaka godina, naime prolětje i jesen, a i svaki čověk, naime dětinstvo i starost, nečini li se i tebi, da ukupno čovečanstvo podvȧrženo je takodjer ovoj proměni, da i ono ima jutro i večer. Ja sam se misli mnogo bavio. Neznam, da li je to plod moje slabe starosti, ili moga zrěloga motrenja stvarih. Sadašnji naraštaj čini mi se kao da sve dublje u zloći tone, i sve se više krěposti odriče; i akoprem je isto tako naučan, kano i prošasto pokolěnje, vendar postaje sve nesposobnii za proizvodjenje velikih pomislih i dělah. I sam ćeš priznati, da se ova starost čo věčjega kolěna pojavlja u svih umětnostih i znanostih. Nigdě neima vlastitih pronašastjah, izvanrednih umotvorah; svagdě je slěpo slědjenje starih, ili izprazne rěči. Zašto sada više neproizvodi narav slavnih govornikah, pěsnikah, sgodopisacah, slikarah, gradite Jjah, kipotvoracah, kao što ih je odprie stvarala? Po gledaj samo ljudih! Kakovo je to nemirno vàrvljenje, bludjenje i kolebanje bez sile i snage! Kakovo bučenje u svih narodih bez svårhe i smisla! To ti je To ti je kuvanje, za kojim dolazi gnjiloća. Talog se je digao i tisne doli ono, što je bilo gori. Priatelju, čini mi se, kao da će i čovečanstvo zamȧrknuti.« »»Ili možebit osvanuti!«« odgovori Krisaor, »»jerbo prispodobivši poslědnja stolětja s prošastimi, ništa nevidim, nego noć. Može bit, da će jošte mårklia postati. Nu jedno znam, naime da se sunce na put sprema. Bučenje ovo i vrijenje narodah nije predte ča gnjilosti, nego pomladjenja. Mutna će se šira (Most) u čisto vino izbistriti. Svaka je smårt otac mladoga života.«« »>Dakle i ti priznaješ, da to dan danas nije ona. ko, kao što je prie bilo. Sadašnji život nije tako veseo i vedar, kano něgda: Bog zna, šta će biti od toga! Stare se naredbe ruše, a što je novo, nevalja. Ljudi se svadjaju, mraze i mårze, te biju otajni boj za sanjke i obmane. To ti je zlosrětno postupanje; pa vendar ga nisam mogao pored sve svoje moći udusiti. Reci mi, odkuda li ovo zlo dolazi?« Barbari, neuži >>>>Iz smàrti javne slobode! vajući ove slobode, nisu nikada divnih ideah ili dělah proizveli; tim više pako Gàrci, dok su se směli slobodno kretati, prie nego što ih Aleksander podjarmi. Isto valja i o Rimu, koj se je dělim i mudrostju dotle odlikovao, dok je bio slobodan. A pošto je staru krěpost s razbludnostju pobědjenih barbarah zaměnio, zapade sloboda. Došli su silnici, došli su cesari. Oni su dopustili narodu težati polje, raditi u dèlaonicah, igrat se i živit u razkošju. Nu zabranjeno biaše teženje duha za právom, biti čověk, kao što je i car.« «< Dioklecian zaklima glavom i nasměhnu se kao da to nevěruje. Kad je to Krisaor opazio, reče: »»Da li, gospodaru, sumnjaš za istinu mojih rěčih? Pa zašto su cvatili Garci i Rimljani, dok nisu vrat u jaram skučili, i kasnie nisu više procvali? Zato, jerbo u slobodi svaki čověk osěća svoju veliku, věčnu cěnu; jerbo se svaki tako razvije, kao što to njegova narav zahteva, te svaki teži za tim, što je veliko i božanstveno. Samosilnik pako želi ono, što je u čověku najplemeni tie, tie, slobodu, -za sebe zadȧržati, a ostalomu světu ostavlja samo tělesno blagostanje i razkošje. On je bog, a ostali su ljudi prah; prestolje je svårha, a sve je ostalo samo sredstvo za njegovu slavu. Gdě pako čověka liše njegove vrědnosti, gdě on nerazvije svoje darove duha za domovinu, nego za zanat ili službu: ondě će se umětnosti svakdanjega života podig nuti, a božanstvene pasti. Kist, dlěto, pero postat će zanat, i samo taj će ih prigàrliti, koj za kruhom leti. Dobro i lěpo, istino i pravedno, krěpost i junačtvo, samo će se na toliko dopasti, na koliko je koristno. Tà, kako da ljubi čověk ono, što je od Boga, samo zato, jer je to božanstveno, kada on sám neživi i neljubi se radi samoga sebe, nego radi prestolja ili radi grude zemlje, kovačnice, razboja, pisarnice?«« >>Ti bi dakle ono, što je koristno, želio sa světa ukloniti ?« »Nipošto, jerbo nam toga treba, buduć da imamo i tělo. Tà i marva traži ono, što joj prija, te nedira u to, što joj nekoristi. Nu čověk nesmě ostati samo marva. Mi smo božjega plemena, pa samosilnik želi sám da bude bog; sám da gospoduje, - i zato netȧrpi pokraj sebe ništa sebi slična.«« - »Neznam, da li te pravo razumiem. Šta bi bilo od dáržave, gdě bi ono, što je koristno n. p. zanat, umětnost i tårgovina, prestale biti najvažnie stvari?« >>>>Nov Rim, nova Hellas postala bi od nje. Ljubav prema domovini, i krěposti bile bi najvažnii predmeti. Koristni poslovi nesmiju u narodu kojem utårnuti, ali nesmiju ni najvažniï predmeti postati. Ondě, gdě to obstoji, gubi narod svoj plemeniti značaj i postaje sve siromašnii i slabii, buduć da su mu se potrèbe umnožale, pa onaj je čověk najbogatii, kojemu najmanje treba. S toga narodi, koji su s malom zadovoljni, i nemoraju se samo za tělesne potrebe skàrbiti, steku vremena, te se mogu posvetiti poznavanju višjih i plemenitih stvarih; s toga su se starinski narodi živući bez velike razsipnosti više Bogom bavili, i više za božanske predmete znali, nego za to, kako treba pripravljati kojekakove poslastice i krojiti odě. ću po najnovijoj modi.«« »Pa hoćeš li, da se povratimo u polugoli věk. gde su se renje jeli?« gdě su se ljudi kožom od zvěri oděvali i sirovo ko »>»Toga neću; nu želim, da se povrati čověčanstvo k istini i naravi t. j. k Bogu. Iza kako su se ljudi ovoga odrekli, sve su pokvarili od velike majstorie, a samosilje navȧršilo je povratjenje okrutnič tva.<<<< »Ta nětko valjda mora gospodovati?«< D.Zakon.<< A tko da ga stvori?« »Prijatelju, mnogo je u školi istinito, što u životu smutnje radja. Da mi istinu ovu zagàrlimo, uništili bi sav poredak i poremetili isto carstvo. Zato »»Onaj narod, koj će ga ovȧršavati, i to po svo moraju cesari iz svih silah nastojati, da ju utamane.<< jih najpametniih ljudih.« « »Pa šta da radi onda car na prestolju?« »»Neka čuva svetinju zakona, i neka podpomaže njegovu silu.<<<< »Ha ha, to su školske klapnje (Hirngespinnste), koje u život nespadaju !« >>> Pravo veliš, gospodaru, bolji život staroga vremena prebiva već samo u knjigah starinskih, i ove čuvaju samo škole. Nu iz škole povratit će se ono, što je bolje, opet u život, pošto pametni vladar prestolje zauzme. Vrěme, u koje živimo, pripravlja uzkȧrs.« « »Ne uzkȧrs, nego grobje. Ja vidim napred poraz prestolja i razcepljenje carstva; jer je narode obuzela něka tiha mahnitost, koja prěti, kao da će uništiti sve božje oltare i naredbe gradjanskoga světa. Znaš Krisaore, o kojoj mahnitosti govorim: naime o praznověrju, koje je něka židovska slědba razprostrani la, i koja s dārzovitom neharnostju žártve i štovanje věčnim bogovom odriče.«« »»>Ti mniješ věru kárstjansku, gospodaru?« »Jest, ako čověk nevěru i praznovĕrstvo věrom može prozvati. Reci mi, Krisaore, kakovu li ima dragost mněnje ovih buncalah, buduć da se je s neizměrnom bȧrzinom po svih zemljah pružilo, tako da je u zalud bila moja i mojih predměstnikah strogost.« »»Otče cesarah, ti si mi zapovědio, da odparto govorim. Ja ću ti dakle priobćiti svoje mnenje o ovome znamenitom nastojanju i vrijenju narodah. U nauku karstjanah mora i něšto drugoga biti nego buncanje i bezumnost, buduć da su ga zagȧrlili ne samo prosti puk, nego i mudarci, ne samo mladići, nego i starci. Oni nečine ništa nepristojnoga ili grěš. noga. Istina, da su ostavili oltare bogovah, věruju bo u jednoga, nevidjenoga, svemogućega Boga. Nu, gospodaru, nisi li i ti osvědočen, da kipovi naših bo govah nisu pravi bogovi, nego samo kipovi, znamenujući višje, otajno božanstvo? Ovu su istinu davno već mudarci priznali, a kárstjanstvo ju i u puk uvodi.«« »To je baš najštetnie! Nije svaka istina za puk. Šta će biti, kad se oltari razore i strah Boga dokine? Puk će najposlě i cesare s prestolja svårgnuti, kao što je dosadašnje bogove svårgó!« DTi dakle priznaješ istinu onoga načela ?«« »»>Světli caru, da si ti takodjer član kårstjanskoga puka, i da zapověd poglavarstva ovu istinu lažju prozove: bi li ti zato prestao věrovati, da je to istina? I kad bi ti pod živu glavu zapovědili, da se odrekneš tvoga uvěrenja: bi li ti ga odbacio i protivno věrovao? Tako je to u narodu. U zalud su tamnice, prognanstvo, uklonjenje od častih, pogubljenja, za utamanjenje uvěrenja, koje je zavladalo. Proti duhovnoj moći ništa nepomaže sila gvozdja, ona će preobladati, jer dolazi od Boga.<<<< »Pa ako takovo načelo i nauk otudji narode od obstojećih naredbah?«< >>>>Onda će im se i sav svět otudjiti; one će se bez svake sile kao trula sgrada srušiti. Uvěrenja čověčanskoga pokolěnja život su mu i zakon; sve gradjanske naredbe dobivaju od ovoga uvěrenja znamenje svoje vrědnosti ili nevrědnosti, život ili smårt. Vladar, boj bijući s uvěrenjem svojega stolětja, živi u njem kao tudjinac. Ili će ga ljudi màrziti kao zlob. nika, ili izsměhavati kao budalu.«<«< »Pa kuda će nas to dovesti?« D »» Vladar ima veću oblast nego podanik; a čověčansko pokolenje veću nego vladar. Kad se progonjena do sada načela na toliko razprostrane, da se nedaju više ni sakriti: onda će ih razboriti koj vladar zagȧrliti i moć si umnožati. Mnijemo, da će propasti svět, kada nestane toga, što sada obstoji: a on će samo zimsku oděću otresti i prolětnom se opravom nakititi.« « Ti dakle neodobravaš moje stroge naredbe, kojimi sam hotio udusiti razprostranjeni nered. Tebi se karstjanske izmišljotine něšto više čine, nego sanjarie i klapnje; nu ja nemogu tàrpiti ove u tmini bludeće ljude. Reci mi iskreno, šta bi ti bio činio, da si sẽdio u město mene na prestolju?« »»Koj bi čověk mogao odgovoriti na ovo pitanje? Vladar je velik, ali i najmoćnii postaje sredstvo višje. ga, božanstvenoga upravljanja světa. Progonjenjem kårstjanah samo si podpomagao svȧrhu božjega vladanja. Ti si mněnja kaznio, a ne oprovȧrgó i zato žive ona i sada. Ti si kárstjanstvo, želeć ga uništiti, razprostranio, i kod svih narodah onim si načelom i uvěrenju živahnost podělio, koje si naumio bio utamaniti."< |
