Сутри дан пођем ја са мојим капеланом попом Теодором, и с оцем Пахомијем Бучовић дијаконом, честитати владики имен дан, који нас љепо предусрете и прими. Мало после нас дођу јошт њих 4 — 5 от њиови, међу њима и наш један тобож Србин, родом из Шибеника, по имену Јаков Сундечић ц. к. срдар, ту докле смо пили кафу и разолио, и јели различне сладкарије, овај СунДечић поче говорити, худећи поступак наши тутора и продрзост онога, који је врата свезао, на које владика уђе у другу собу, и изнесе онај нож, и показујући како је с истим ножем кроз град ишао, пак на море до санитета, а оданде крај мора пак покрај св. Фране, Крсту (Христифора) тражити Медовића, пак вели, замашујући ножем свом снагом, овако бих га по главу ударио и разцепио је, на које овај притворни лисац Сундечић устаде, пак владику за исту руку, у којој је нож држао, ухвати и ласкателно као хуљов претварајући се рече: а не бисте ви то учинили, на које владика отговори, да у истини би то учинио. Треба знати, да владика нигђе није ишао, него само се тако хвалио за показати се неустрашим. Посље овога опет се љепо разговарао И смјејао, у то дођоше и други, али све њиови, да му честитају, а ми се опростисмо и одосмо сваки себи.

Ово што се владика хвалио, да је ишао тражити Медовића, исти Сундечић и сви остали свуд су казивали, и како је слободан и отважан, а кад су за то чули, одма су се тужили капетану окружноме, без да сам ја што знао, и посље неколико дана, будем ја позват у Преторију, гђе от спомоћника (адјункта) конта Рафаели, благороднаго срца и душе, будем вопросно питан, знам ли за писмо, које су наши писали капетану окружном, на које му отговорим да не знам, како што нијесам ни знао. Све он ово пише, пак ме опет запита, могу ли се ја заклети, да не знам, на које му ја отговорих: Господине, на моју вам чест истину кажем, а ако се невјерујете, могу се и заклети, без најмање грижње совјести,

и совим сврши пак се подпишем, и брже боље к једном от нашије пођем и упитам: је ли истина, да су капетанату окружном онакво писмо писали, на које ми отговори да јесу. Сада ја кажем, како сам због тога у Преторији био позват, за то нека каже и осталима, ако буду звати, да се знаду владати.

Име Венедикта дао је повод смјеху у цркви Которској. Протопрезвитер Јаков Поповић, био је парох, трефи се доћи у Котор отац Никодим из монастира св. Петке из под Маина, и кад пођу на вечерњу, гђе је пуна црква христијана и христијанки била, будући је недјеља била, прота замоли оца Никодима да служи вечерњу, које он добровољно прими се, и кад је отпуст говорио, посље него је рекао: Христос истини Бог наш и преподобнаго оца нашего Венедикта, пак онда жалосним гласом придода ово: чудотворца Далматинскаго и т. д. Ова његова поругателна шала, проузроковала је смјех.

На Лазареву суботу дође у Шибеник комесар Буровић из Боке Которске, који је био отишао посјетити свој дом и сроднике и с њим дошао отац Димитрије Перазић из монастира Режевића. На цвјетну недјељу у јутро владика дође на утрењу пре мене, и посље него је неколико чекао, видећи да не долазим, узме епитрахиљ и почне утрењу. За тим мало дође отац Димитрије Перазић, коме владика преда епитрахиљ да он служи, а ја дођем кад се почело шестопсалмије. Отац Димитрије кад виђе мене, не хтеде више служити, него мени предаде епитрахиљ. У цркву није други нитко био, него 3 старца и 2 старице, а остали су сви у варош отишли да тамо приме освјашчену маслину и цвеће, а не от владике.

Исти дан био и ја и отац Димитрије код владике на објед. Владика је био доста добро расположен, и наведе разговор како христијани нијесу били у цркви, а отац Димитрије отговори: ја сам видио господине да ће наопако бити, како сте ви почели утрењу, а посље мени дали, а најпосље отац Кирило свршио. На ово се вла

дика смјеао. Мало посље овога, отац Димитрије рече да ће на велики понедељник отићи у Задар, а владика га уставља да остане у Шибеник, и с нама празнике да проведе, на које он отговори: да он жели празнике у миру провести, а да у Шибенику види шта је, и тако сутри дан отиде он у Задар.

На воскресеније владика је служио, али нитко ни на утрењу ни на литургију, осим именовани стараца и старица, и 3-4 земљеделца из вароши крајње пијана, није дошао. У вече на вечерњу такођер се владика облачио, по особитом греческом обичају, народу црвена јаја раздавао, говорећи свакоме: Христос воскресе!, и ШТО нигда није чинио, то се сад с овим старцима и пијаним земљеделцима у образ љубио за показати се смирен и добар. Било је неколико отменије римскога закона у цркви као свагда кад би он служио, и кад су га видили онако у архијерејском окруту с простима да се љуби, што нигда чинио није, поношавали су му и исмјејавали га. Било и простога народа мушки и женски с дјецом римскога закона, и кад су виђели да има доста јаја, приступе и они целивати, и добију тко једно, тко по два јајета, и тако Ово торжество сврши се.

У среду 20. Априла управо у полдне кад сам хтјео сјести да обједујем с мојим капеланом попом Теодором, кога сам био позвао да заједно обједујемо, у тај исти час изненадно дође к мени владичин слуга Арсеније Поповић, и донесе ми два писма от владике, у исто време молећи ме, да би с њим ушао у другу собу, јер има. штогод са мном говорити. Ја сам му одма по вољи учинио, и кад смо у собу ушли, а он са сузама на очима поче ми говорити: ова два писма знам да вам неће повољна бити, ја би волео, кунем вам се оним што сте ми из ваше руке дали, да сам ову руку пре изгубно, него ово што сам морао по налогу старијега преписати, и за то молим вас као мога оца и благодјетеља, немојте ми што замјерити, на које сам му отговорио: мој љубезни Арсеније !,

ти знаш добро, да посланик не доноси казн. Ја добро познајем твоје добро срце и искрену твоју вјерност и љубов к миломе нашему роду, и ревност за наше православије, и ја ти захваљујем срдечно на твојој вјерној послуги и повјеренију, и за то буди миран и спокојан. Ја ћу те од сад јошт више љубити за ову твоју с твојим сузама освједочену искреност, а што се тиче мене, ти знаш добро да има више от године дана, да су ме почели прогонити, и ја с помоћу Божијом и пречисте Матере богородице, јошт ослабио нијесам, него сам равнодушно све до сад подносио, да се и они сами чуде, пак уздам се и у напред у милостиваго Бога и матер Божју, да ће ми у помоћи бити, и укрјепити ме, да могу сва њиова нападенија трпељиво без никаква тшчеславија ни гордости, но за саму љубов наше св. матере цркве сносити, а ти љубезни, обходи се и у напред, као што си и до сад, пази се и немој се замјерити твоме старијему. Он ме пољуби у руку, и са сузама ју ороси, и отиде с Богом, а ја отворих једно писмо у коме владика отузимље парохију от мене, налажећи ми, да се ја више у исту парохију не мјешам, и протоколе парохијалне да предам моме капелану, за да он све дужности парохијалне отправља, докле он другога пароха не постави.

У другом писму наименовао ме игуманом монастира Крке, и налаже ми да одма имам онамо отићи, и будући да у монастиру има архимандрит, који носи крст, за то да ја више несмјем крст носити.

Лако сваки може поњати, како ми је у оном тренутку било. Ништа друго нијесам помислио, него на Бога, и из дубљине срца лагано говорећи: Господи, вјеси јако твориши, јакоже ти волиши, да будет воља твоја во мње грјешњем. Но мољу тја : дажд ми терпјеније, великодушије, кротост, да видјат ненавидјашчи мја и православнују нашу вјеру, и постидјатсја, јако ти Господи помогл ми, и утјешил мја јеси великим милосердијем твоим и молитвами и ходатајством пречистија твојеја матере. И док сам ово

изговорио, благодареније буди свемилостивоме Господу, чисто разбистрими се ум, утоли се срце и присуствије духа поврати се, и са свим тишина и спокојство облада самном тако, колико да ништа није било, пак дозовем капелана у собу, и сприобшчим му све.

Овај кад чу, као громом остаде поражен, и почне плакати и жалити. Ја сам га тјешио и храбрио, напомињајући му моју великодушност, којој се чудио, најпосље рекох му: ајдемо ми с помоћу Божјом обједовати, нека се његова света воља извршује, И тако и он умири се видећи мене равнодушна, и сједнемо обједовати мирно. Посље обједа он отиде кући, и пролазећи кроз град, гђе је кога от нашије видио, свакоме је казао, што је владика са мном учинио, које се свакога јако срца коснуло, будући за девет година мога пребивања међу њима, никоме се нијесам замјерио, а друго чрез мене знали су како ствари иду, јер ја чрез владикине слуге, без икакви мита, све сам знао.

У време вечерње отишао сам у цркву, и капелан морао је и преко воље, јер ја нијесам хтјео, служити вечерњу. Свакоме от нашије који се са мном састао, или сусрео, жалост и туга виђаше се, и неки нијесу се усудили запитати ме што о мени, бојећи се да ме не би увредили и више ожалостили. Неки пак отважнији питали су ме, је ли истина, што су от капелана чули, којим сам казао да јест; они жале Бог зна како, а ја сам тјешно и храбрио их да се ни најмање не смућују, него да се храбре и постојано држе, кано што су почели, и до сад с примером показали.

Сад да пређем к игуманству монастира Крке. Нови игуман постављени от владике, за показати се ревностан, почео је чинити неке излишне и непотребне трошкове, без договора архимандритова, и старога игумана и јошт неке братије, за које су га више пута владики тужили, али њиоре тужбе никаква успјеха нијесу имале. За то они кад су видјели, да владика неће да зна за њпове тужбе