Слике страница
PDF
ePub

и молбе, а они онда представе капетану окружноме у Задар, који пише владики да ту ствар извиди и у ред. стави. Владика код капетана окружнога то забашури, и како се за њега добро свиђело опише. Ови тужитељи кад су за ово дознали, а они онда управо говерну се потуже, а говеран одма пише владики, и налаже му да ову ствар умири и ред успостави. Кад ово владика прими, совјетовао се с Руђером шта имаду чинити, најпосље на ту мисао дођу, да мене наименује за игумана, само за то, да ме с том приликом и згодом удале от Шибеника, и лише парохије, а не што би у место архимандрита управљао монастиром. Ја са свим што сам знао да он мене без великога узрока, као дјествителнога пароха, не може лишити парохије, на коју сам имао от њега синђелију потврђену от говерна, опет ја с упорности, и с правом које сам имао, поступао нијесам, него најумилније с признателности захвалио сам на игуманство, изговарајући се због слабости мога тјелосложенија, које је њему добро познато, не могу такво бреме на себе примити, будући да онај монастир велику економију има, а нека мјеста и доста от монастира удаљена, гђе треба више пута и по незгодном времену ходити и надзирати, и с оваким трудовима са свим би и ово мало мога здравља нарушио, зато најумилније молим да ме извини и бремена ослободи, надодајући, да сам задовољан с мојом парохијом.

Ја ово писмо у четвртак т.ј. 21. Априла пошаљем владики, а он одма пошаље звати Марка Руђера и каноника унијатскога, да се договоре шта имаду чинити, и како ће ми одговорити. Они су мислили, да ћу ја тако прост бити, и да не ћу у монастир Крку отићи, пак су тако закључили, да ми јошт једанпут строже наложе да морам отићи одма у монастир, ако ли се будем затезао, да ме са солдати тамо отправе. Ово је мени доказано тајним начином. Овај дан нијесу ми ништа отговорили. Исти дан т.ј. у четвртак вечер, будем позван кући г. Те

одора Кулиша, гђе нађем саму госпођу његову жену с њезином кћери Јоаном прозваном Маријом удатом за г. Николу Милетићем, родом из Србије, обје снуждене п жалостне, посље обичнога взајмнога поздрава, упитам: шта је ново?, и шта заповједате са мном? Ево сам на ваш позив дошао, на које стара госпођа кроз плач запита ме: је ли истина, да владика тако с вама поступа, као што смо чули? Отговорим: истина је. Она: а шта мислите сада чинити? У ово повиновати се отговорим јер тако ред доноси, а у другом остајем до смрти како што сам и до сад био. Она: браните се по Богу отац и недајте се. Ја: бранићу се с помоћи Божјом до посљедни моји сила, и нигда моју мисао измјенити, нити њима по вољи чинити нећу. Ако њиова сила и неправда превлада, којој ја не могу противо стати, то опет не могу ми више него тјело моје мучити, али срце и дужу никада, и колико год више тјело буде мучено, толико више радоваће се душа моја поткрепљавајући је чиста моја совјест. Имате ли за Бога новаца, ако вам до нужде буде бранити се? Ја: мени за то новаца не треба. Кад ја ово изрекох, она отиде у другу собу, и изнесе на једну чинију сребрну сав украс женски њезин, и њезине кћери једнога њиова дјетета. Ту је било златни прстења, рећине (минђуше), ланци златни и колајне с бисером и драгим камењем, и донесе мени говорећи: оче Кирило! Богом вам се кунем, да немамо новаца, него ево вами овај наш украс, пак га или дајте коме у залог, или га продајте пак учините у новац, те се браните. Познавајући ја ове Двје благородне душе, колико из христијанскога њиова примјерног поведенија; толико из ревности за православије, и видећи сад овакву њиову спрама мени великодушност, и благонаклоност, умилио сам се срцем и са сузама на очима најусрдније сам њима захвалио тако, колико да сам примио. Оне нијесу хтјеле чути за ову моју благодарност, него су хтјеле силом у шпаг (џеп) да ми ставе, но ја нипошто нијесам хтјео примити, и једва

их умолим те одусташе от намјеренија, и посље јошт неколико остао сам у друштву њиову, и опростио се с њима и мојој сам кући отишао.

[ocr errors]

У петак 22. Априла около 7 сати у јутру, пођем от куће, да изиђем ван из града проходити се мало на слободни воздух, и ходећи кроз град, нађем г. Граматика пред продавницом г. Илије Брацановића, гђе се са истим разговара. Ту се с њима взајмно поздравим, и у њихово друштво пристанем разговарати се. За овим не много, дође к нама из двора владичина монах Петар Ћирковић, и предаде мени једно писмо от владика, које ја узех и метнух у шпаг сљедујући разговарати се са предреченом двојицом. И речени монах устави се код нас; посље готово пол сата, ја опростим се с овом двојицом, и упутим се гђе сам био пошао, такођер и именовани монах с нама опростио се и упути се са мном до пред цркву, ту се растанемо. Ја пођем ван града, а он у двор гђе га Руђери у канцеларији једва дочека, да чује какво је дјејствије оно писмо на мене учинило. Док је овај ушао у канцеларију, нестрпељиво га упита: Је си ли га нашао, Монах: јесам. Руђери: што ти је рекао кад је писмо прочитао? Монах: ја сам њега нашао код г. Брацановића продавнице, гђе се с њим исг. Граматиком разговара. Ја сам му одма писмо предао, и он га узео и метне га у шпаг, и до сад смо сва четворица тамо били, и сад је он отишао ван града шетати се, и ништа ми није рекао. Кад је Руђери ово саслушао, срдио се и трзајући се лупао ногама о тле грдећи и псујући мене као прави берекин и пјацирол као што јест и био, питајући оне који су у канцеларији писали, је ли итко икада видио онако ладнокрвнога и равнодушнаго чоека, који своју несрећу као знаменије побједе носи, ни најмање непоказујући се опечален или безпокојан. Пак опет на ново срдисе (Руђери) и псује, а ови га само слушају и гледају, како га је дјавол са свим присвоијо и како љепо с њим дјествује.

1

Ја кад сам се са шетње вратио кући, прочитам писмо, које гласи овако: „Ваше извиненије није истинито, него је јавна ваша упорност и непослушаније, а који није способан своју кућу уређивати, тај није такођер способан ни са црквом Божјом управљати. И одма да имате на опредјелено вам мјесто отлазити, овде више Никаква посла немате, и ако се јошт непослушна покажете, онда ћу друге мјере с вами предузети“.

Ово њиово грозење, са свим што сам одавна предвидио моју нашастну судбину, опет ме укрепљујући

ме преблаги Спаситељ није поколебало.

Исти дан посље вечерње пођем код владике, који ме љепо прими, и коме сам почео овако говорити: Високопреосвјашчењејши господине! Ја сам дошао да вама кажем, да сам ваше, писмо примио, у исто време да вам изјавим као моме благодетељу, и моје за исто писмо негодованије, јер доиста, нити моје писмо, нити ја нијесмо заслужили онаков отговор, но са свим тим опет знам, да из ваше главе није, него из главе Марка Руђера, онога, што га је г. комесар Буровић „Bardasse“ назвао, који ни ваш, ако до сад незнате, то ће те се увјерити, није искрени пријатељ. (На ове речи мењао се у образу). А ја ћу поћи у монастир Крку по вашој заповједи, али не могу отићи онако нагло, како што Ми налажете, јер треба да знате, кад сам ја из ваше куће у парохијалну отишао, ја сам морао од жлице (кашике) почети, и све остало што нуждно набавити, а новаца имао нијесам. Ја за девет година код вас стојећи, нијесам имао више него около 100 фор. сребра, и то с оним, што сте Ми који пут ви о новом љету дали; знајући ви добро, да ја ни от кога нијесам нити што искао, нити примао, за то морао сам от добри људи на дуг нуждне ми ствари узети, пак кад би овако нагло како што ми налажете, отишао, могли би ме лупежом и варалицом назвати, и због тога морам се с овим људма намирити и споразумјети. А друго моје ствари ја не могу све сад однијети, него треба да

их попишем, и у ред ставим, пак да их коме на сохраненије на време предам, и пре мога отласка моје ћу изјасненије вами предати. На ово ми отговори: добро, добро, само настојте што брже можете. Отговорих му: та ја сам желим, да могу што брже, и сотим цјелујем десницу и вратим се кући.

У суботу 23. Априла на ђурђев дан. У Шибеник има неколико наши христијана који су свечари, и који по благоговјенству и почитанију к своме кућевноме зашчитнику, у цркву носе свјећу, тамјан и кољиво такођер, и читуљу свјашченику да и њиове мртве спомене. Али от свега тога овај дан ништа није било, а то због тога, што су били огорчени и ожалосћени ради мене. Исти дан владика је наредио попу Теодору, да наповеди у цркви, да ће у недјељу т.ј. 24. Априла служити, и благодареније Богу са славословијем чинити за побједу, коју је аустријска војска над неаполитанским бунтовницима одржала.

Наши христијани, држећи се једнако у постојанству и презирући владику, рекли су, да не ће доћи ни у овом случају у цркву. Ја кад ово чуо, пошао сам их совјетовати, да иду и иначе да не чине, да се не би со тим говерну замјерили, али они да не ће ни пошто, и за то да ће они говерну обзнанити, да због владике у цркву нијесу хтјели поћи. Ја сам опет молио: љубезна браћо! молим вас и заклињем, послушајте ме, што ћу вам рећи: идите сутра у цркву, и на мјесто што би сте стали у ваше столове, станите на сред цркве као страни, и као у туђу цркву да сте дошли, со тим ћете се послушни цару показати, а и владики чинит ћете виђети, да нијесте због њега у цркву дошли. Ово им се свима допало, И тако су у недјељу исту дошли у цркву, и ја сам с владиком служио.

На литургији био је и комесар Буровић, полковник Грижогон и јошт неколико официра и чиновника. По свршетку литургије, сједе владика на царске двери, да народу разда анафору, али народ навали на једна и на

« ПретходнаНастави »