Кад је Краљевић на Цвети и на на Ускрс служио, није нико од православних у цркву дошао, но су отишли у оближњу Скрадинску цркву и Дрнишку, и обрате се с молбом Францу, да им Стратимировић пошље православног владику, а да се Краљевић уклони, а тако исто молили су, да им се православни професори за семинар пошљу“.

» Кад им се није молба испунила, на Духове после ручка да Краљевић упрегнути коње у каруце, те како му није било добро, извезе се у њима ван Шибеника директор Стулиски, комесар Буровић, плац-мајор и тек што су изишли иза града, дочекају их из заседе, те мислећи да је Краљевић у каруцима, убију на место директора и плац мајора, а Буровића и кочијаша ране“.

После тога власт започне сумњиве затварати, неки побегну у Турску, а Цвјетковић буде на 24 године у Грацу (!) осуђен“..

Овај запис Перазићев наведох овде с тога, да се не мисли, да у њему имаде бог зна какве историјске грађе.

Као допуну карактеристике несретног владике Венедикта Краљевића, навешћу следеће из „Историје српског устанка" од Лазара Арсенијевића - Баталаке І. део, Београд 1898.

На стр. 333. рече за њега Баталака ово: "За веће објаснење и за доказ да је овако било као што смо ми ове догађаје описали, ми ћемо навести још један случај, који се је догодио баш у само време доласка и митрополита Аксентија у Београд. Венедикт Краљевић, епископ сарајевски у Босни, који се је сам тим презименом назвао, који је 1805. године, као протосинђел синајски, мимо карантину линију, из Херцеговине у Далмацију дошао да милостињу по Далмацији, за Синајску Гору проси, од куда је, из призрења тога, што је странац, без сваке друге казни протеран од куд је и дошао;

који је после овога догађаја с њим, за кратко време дошао за епископа, сарајевског; који је, будући у Сарајеву као епископ, са француским шпијонима, Грцима из Истрије шуровао и њима на руку ишао; који је од ових истих Грка Мармонту здраво препоручен и од њега позван да дође у Далмацију; кога је Наполеон I. по препорукама Мармонтовим епископом далматинским учинио, и који је на послетку, оставши иза Француза у Далмацији, и под владом аустријском епископом далматинским будући, за удворити се и услужним показати се, и овој влади предузео поунијатити православне Србе далматинске. Побегавши из Сарајева, дошао је баш у само оно време у Београд, кад је и митрополит Аксентије из Цариграда приспео, те тако се на једанпут, четири рођена Грка у Београду састану (т.ј. митрополити Леонтије и Аксентије, владика Венедикт и РодоФиник руски посланик). И Краљевић је код Леонтија на конак пристао, и за све време, док није из Београда у Аустрију прешао, све једнако код њега пребивао. Ми смо сву тројицу ових архипастира, имали несрећу, видити у чинодејствовању у цркви београдској 6. Децембра 1807. године, на дан светога оца Николаја".

„Овај Краљевић, а не митрополит Аксентије, био је Србима мрзак гост, јер су они не само држали, него и позитивно знали, да је он шпијон Француски, и да је и иначе протува и здраво рђав човек, па зато су, због дугог његовог задржавања у Београду, и дружења са митрополитом. Леонтијем, на овог и наваљивали да му каже: или да одлази једанпут из Београда куд зна, или да га он у какав манастир у Србији, изашље, где он неће моћи имати прилике ни у какве политичке интриге уплетати се, од којих се је Карађорђе здраво плашио. Ово наваљивање, управо Карађорђево, на Леонтија због Краљевића, не само што је противно и варварски било за Леонтија, него се је и сам РодоФиник здраво одапирао оваким наредбама српским према Краљевићу“.