Слике страница
PDF
ePub

али ништа код ови огорчени успјео није, и тако без свакога успјеха от них отиде и у монастир дође, и кад са Зелићем састане се, каже му, како због њега мало није пострадао, а Зелић упита зачуђено: зашто? А кад му овај каза, Зелић као изван себе остаде, и незнаде шта да отговори, а кад мало себи дође, наш настојатељ опомену га говорећи, да није добро учинио, будући да му је он казао при доласку, како треба с оним народом поступати. Посље речени Зелић своје ствари из Котора у Кастел Нови пренесе, гдје је сједио до свога отласка у Далмацију.

За овим мало Зелић исти имао је потребу послати у Далмацију свога свјашченика Стефана Новоселца, за које и ми смо знали, за то настојатељ с братијом молили су га, да пише епископу за мене и да ме препоручи, но он извињивао се да неможе, и да ће скоро епископ амо доћи. Видећи ја да код њега ништа нема помоћи, зато замолим настојатеља, да ми да једно препоручително писмо на делегата Паулуци презименом, от Котора, да ми да паспорт за Далмацију, а исти делегат онај дан находио се у пристанишче Росе, које је преко мора спрама монастиру, тако настојатељ и учини, и ја отидем к реченом Паулуци, и учиним му моју почест, предајући му писмо от настојатеља. Овај по прочитанију писма, рече ми, добровољно да хоће учинити, но будући да он има у Кастел Нови поћи, и који дан нуждније дјела ради, тамо задржати се, за то, да ће ми дати једно писмо, с којим да пођем у Котор у његову канцеларију, гдје ћу без закосњења речени паспорт добити, за које ја му учтиво благодарио сам. И он одма сједе тер написа два писма, једно мом настојатељу, а друго на његову канцеларију, и када их је свршио, предао ми је исте честитајући ми сретан пут, и добар успјех, за које учиним му мој пристојни поклон с учтивим благодаренијем. И тако от њега отидем и пођем у монастир, гдје писмо предам настојатељу, који по прочитању истога, нареди ми, да

се приправим јошто ону вечер, пак сутри дан зарана да идем у Котор, које сам и учинио.

Сутри дан отишао сам, и како сам у Котор дошао, одма сам у предречену канцеларију отишао, и от упоменутог делегата писмо предао, и како су га прочитали, без отлагања исти час паспорт јесу ми начинили и предали, за које сам учинио моје дужно почтеније, и с истим паспортом онај дан вратим се натраг, но не приспем у монастир, него свратим се и преноћим код моји родитеља, а сутри дан у монастир.

Опет ми настојатељ нареди, да се приуготовим к путешествију за Далмацију, и он међу тим с братијом приуготовио је на епископа препоручително писмо за мене, и наредио свака потребна на пут да ми се спреми, пак првије дана месеца Јулија 1811. у један дан по полдне с благословенијем настојатеља и све братије отидем у Кастел Нови управо у кућу гдје Зелић сједио, који је оније дана њешто слаб осећао се, и ради тога у постељи лежао, код кога кад сам дошао, учинио сам моје к њему должно почитаније, и будући да онај дан нијесмо могли упутити се у Далмацију, узрока ради, што бродари нијесу били готови, зато ја онда код њега останем с мојим будушчим сопутешествеником оцем Стефаном преноћим, пак сутри дан у јутро от Зелића узесмо благослов и пођемо под Кастел Нови, гдје нађемо приправан брод, на ком је управљао капетан Гаврил Сенић из Топле, а брод је био капетана Марка Рађенковића, такођер из Топле мјеста, Игало које се зове. Ја овога Марка крије овога пута нигда нијесам лично познавао, до сад, јербо је и он с нами у Далмацију ишао за да жито купује, а кад сам га познао, много ми је Драго било, будући да о његову доброту, отечество.љубију и искрености, сваки који га је знао, јест похваљивао, које сам ја искуством у овом мом путовању искусно, како што ће се видити у сљедствију наше ствари, пак у име божије упутимо се На наш даљни пут. На

свратимо се мало у пристанишче Росе, за да управитељ брода от капетана пристанишча потпише своја плователна писма, кано што поредак њихов изискује; и одатле продужимо наше путовање и пред ноћ у Цавтат т.ј. стари Дубровник, који је попаљен и похарат био от Црногораца и Руса у време рата 1806. и 1807., у којему били су њеколико кућа житељи возобновили и у њима пребивали. Ми смо ту у броду преноћили, а сутри дан будући да без вјетра нисмо могли пут продужити, мо- рали смо ту остати, а горе именовати капетан с једном приликом из Цавтата отиде у Дубровник, њеке послове да сврши и пред вечер вратио се натраг, пак и другу ноћ на исто мјесто преноћисмо, а сутри дан у јутро рано поче благопоспјешни за нас вјетар дувати и ми препоручујући се богу на ново просљедимо наше плованије и то све испод краја, бојећи се у пучину морску упустити се страха ради корсара Енглескије и тако тај дан прођосмо испод града Дубровника и између његовије острова, такођер и градић Корчулу и чак близу краја истога острова, који се као и речени град зове, к западној страни у једном пристању пред вечер приспјемо и ту преноћисмо. Сутри дан у јутро одатле кренемо се и због противна вјетра, једва пред ноћ приспјемо на крај острова Брача у мјесто С. Петар које се зове, у ком јесмо преноћили, и опет сутри дан уранили, и около 8 сати пред полдне под градић на тврдој земљи далматинској стојећи, који се Омиш зове приспјели и будући да вјетар није дувао, ту остали. Овај је градић крај мора под једном високом каменитом планином, исти градић обграђен је зидовима, који су до на врх планине протегнути, а на врху пак једна је тврдиња саграђена, која је могла како са сува, тако и с мора град от непријатеља бранити, али је сад забатаљена. Покрај истога градића тече рјека Цетиња, која ту у море утиче, и у истом градићу житељи су сви римокатолици, но добри и гостољубиви, и около 10 сати поче вјетар на ново дувати, и

ми опет упутимо се даљему путовању, прођемо испод града Спљета, и пред вечер допловимо под град Трогир и у овом су граду све римокатолици и људи гостољубиви. Овде нам казаше, да између Трогира и Шибеника налази се корсара енглески, и да је тамо опасно ходити, за то наш капетан Марко за избјећи опасност и изгубитак свој, за то узе новце које је носио за трговину, и нађе једног коња, да по суху у Шибеник иде, а брод препоручи капетану Гав. Сенићу и под Трогир да стоји, док не чује да су се речени корсари удалили, и онда да с бродом у Шибеник доплови, гдје ће га он дочекати и све припремити за натоварити брод.

Тако и ја с мојима сопутницима нађемо мазге на које наше ствари натоваримо, и коње на које смо јашили, и одма препоручујући се Богу, упутисмо се по хладу пут Шибеника, и на пол пута, које се зове Бораја, код једне крчме крај пута, мало смо се зауставили, за да коњи отпочину, а другије кућа близу пута нигди није видити, него све далеко от пута. По овом малом отпочивању, опет упутисмо се напред, и у свануће приспјемо под село Врпољце, које отстоји један сат от Шибеника, откуда угледасмо град Шибеник са његовим више њега обатаљеним тврдињама, које су некад тврде биле, и от нападенија непријатељског крјепко браниле га.

Ја кад сам речени град угледао, обрадовао сам се много, мислећи у себи: ево хвала Богу близу сам дошао, гдје ћу одавно мени жељено дијаконство получити и гдје ће се труди моји и подвизанија наградити, и за то да је могуће било, прелетио би да пре онамо приспјем, но будући да овака моја мислења јесу била сама мечтателна вображенија, која нарави превосходе, и која нико, него један сам всемогушчи учинити може, пренем се и милостивом творцу препоручим се, пак ободем мога коња да боље иде, не би ли прије онамо приспио, али мој сапутник отац Стефан то примјети, пак ми смејући се рече: не брзај брате, небој се Шибеник неће утећи,

доћи ћемо сад с помоћу божијом, и тако лагано путујући, дођемо пред град на једну пољану, на коју је и једна римска црква, а с горње стране к брегу куће. Ту за час поздравимо се између нас, будући капетан Марко мође одма у град код једног њему познатог трговца, а г. Јован Ћирковић код једног свог соотечественика из Подгорице, а ја и отац Стефан окренемо на десну руку уз варош, и код наше св. вознесенске цркве пођемо кући неког г. капетана Теодора Павковића, који је у банатској регементи служио. Овај г. капетан и његова госпоја и дјеца, кад виђеше нас у авлији, сиђоше доље, гдје оца Стефана одма познадоше и с њим се љубезно поздравише, такођер и самном. У то исти отац Стефан каза њима, ко сам и откуда, које им особито драго бијаше, будући да њихов син Лука, у калуђерству Леонтији, више времена пребивао је у наш манастир као дијак, и отуда у Црну гору отишао и тамо монашески чин примио, и посље неколико година као свјашченик у отечество се јест вратио, гдје примљен буде от г. Краљевића, и даде му једну парохију. Дакле овде МИ мало отпочинемо и поткрјепимо се кафом, наше ствари код њих оставимо. Овде ми запитасмо за г. епископа, јели у двору, и казаше нам да није, него у Врлику да је отишао, тамо њеку воду да пије. Ова новост весма ми је неповољна била. За тим с њима опростимо се, пак одосмо у град, и свратимо се у један дућан код једног трговца г. Теодора Кулишића, родом из Врлике откуда је и отац Стефан, ту се они познадоше, поздравише и изљубише, на исти начин и мене љубезно поздравише и ту један кратак посједисмо, пак најпосље пођосмо код старца пароха оца Исаије Омчикуса, који нас са особитом радости и љубави дочека, њега као брата от свога монастира, а мене као странопријемни Аврам свога госта, и колико се обвеселио видећи истога брата, толико радовао, да је једног брата от монастира Савине у његово пребивалиште дочекао. И тако у љубовном разго

се

« ПретходнаНастави »