Слике страница
PDF
ePub

Турака.

1

2

Дубровник, на глас о пропасти краљевине, забрину се за своју земљу и слободу. Ну прије свега хотио је Република у погибли од бити до краја велики госпар. Четрнаестога јунија одлучи да ће примити у град краља и херцега Стјепана ако прибегну дубровачкијем странама. Три ће властелина дворити краља у име Републике. По том на истој сједници Никола Палмотић и Илија Бона бише изабрани да као посланици принесу Мехмеду II. данак и богате дарове, е да би га одвратили од какве погибне основе. Два дана доцније Сенат гласова обрану државе. 2 Без оклијевања одреди да се утврде бедеми са стране Срђа, да се развале цркве око града, а кад мине погибао подигнуће се толико бтара колико бјеше светаца и светица којима служаше храмови. Куће на Пилама и на Плочама бише порушене. Густијерне у Ријеци и у Гружу отроване. Буде ли од потребе порушиће се „конд« (водовод) што ту од скора приведе смјела рука Онофрија di la Cave: Пише се цару Мехмеду да пошље salvusconductus посланицима. Шаље се властелин у Далмацију да нареди домаћијем галијама да се поврате у отаџбину. Стонском је кнезу наређено да брани на међи Републику. Ни један властелин не смије из града. Отиде ли, издајник је отаџбине. 3

Ови догађаји прену иза сна млетачку владу која из петнијех жила настојаше око мира с Турчином и тога ради простодушно бјеше присуствовала пропасти Босне.

те државе, стаде султан наваљивати на саму границу млетачке државе и тада се Република пробуди. «Jam beatissime pater» пише Сенат «арраratibus, viribus, expeditione celeri et facto indigent res. Non est ovile dei, non grex vestre rectioni divinitus creditus in tanto discrimine deserendus; non lupis et truculentissimis bestiis in escam tradendus; quinimmo defendendus omnibus viribus vestre nunc admirande sapientie vestre insignis interest pietatis... Nos pro virili parté beatitudo vestra nunquam deerimus. Vestra Auspicia, vestram autoritatem sequimur, exercebimus vires, exponemus opes, sanguini et vite ipse и т. д.»

1 Cons. Rog. 14. junii (Starine VI).

2 Cons. Rog. 16. junii (ib.)

3 Cons. Rogatorum 17. junii (ib.).

Ну погибао сусједнога Дубровника бјеше нешто знаменито и за саму Републику Св. Марка. Груж и Град у рукама турским, Далмација оде, а можда и јужна Италија. Ни Млеци ни Напуљ дакле не одрекоше помоћи Дубровнику. Али док се први задовоље са неколико утјешљивијех ријечи и крижањем неколико галија по дубровачкијем водама, Напољ посла граду и војника и врховнога капетана „пјешадије и копаља“, Спирита де Алтамура који са седам чланова Сената имаше владати дубровачком обраном. Староме републикину савезнику војводи хумскоме Ивану Влатковићу поручи Сенат да похити граду у помоћ са сто добро оружанијех момака 3.

1

2

На пошљетку сам Скандербег да би исказао своју захвалност опћини, која га толико пута поможе и заклони, дође главом у Дубровник с једним бродом и осамнаест људи не иштући за то никакве плаће.

4

Двадесет и седмога јунија посланицима Палмотићу и Бони би наређено да под вече одступе од града. Упуство бјеше ово: нека учине што узмогу да султана склоне на мир. Нађу ли га у Босни, па да

Посланство Бонино и Пал

мотићево к Мехмеду II.

1 Млетачки Сенат пише 17. јунија: «quod disponimus habere eos (sc. Ragusinos) non minus caros, quam propria loca nostra,» а 1 јулија шаље заповјест поморскијем заповједницима у Далмацији: «Quod si Turcus adversus Ragusium proficiscerat, ad omnem requisitionem illius regiminis eo cum galeis sibi commissis ire deberent pro solamine et presidio civitatis ipsius» В. Љубић, II, 56, који приписује тој шетњи млетачке мрнарице узмицање турско. Али то није ни мало утврђено. Прије свега Млеци бјеху немоћни бранити град од велике навале на суху, па није ни вјеројатно да би млетачка флота била престрашила онога султана кога све приправе Матије Корвина не одратише од освојења Босне.

2 Cons. Rog. 27. јула (Starine VI) Одредба сенатска по којој Алтамури би придијељено седам вијећника има се приписати вјечноме страху од стајаће војске, а особито од туђега заповједника који би се лако био могао дочепати власти а да га држава остави сама да војском влада. Два вијека послије (1678) видимо сличну мјеру опрезности према напуљскоме заповједнику Франческу de la Torres. В. другу књигу овога дјела.

s Ibid.

+ Mai. Cons. 28. јуни. (У Скурле op. cit. стр. 71). Пијо II. пише 1. октобра 1463. Флорентинцима да не одреку помоћ Дубровчанима који ове године «magno in timore constituti fuerunt.» Acta Bosnae 256. 71.

Сенат вијећа о новим ве

зама с

Турцима.

2

иде к Дунаву, те мисле ли да се наканио на Угре, нека се спасу гдје год могу. Њихово је посланство тада довршено. Али се посланици не оправивши посао вратише скоро кући. Султан бјеше мјесеца јунија провалио у саму Херцеговину, те сада озбиљно пријећаше и Дубровнику. Војна у кршевитој земљи не бјеше лака ствар. Након дуге опсаде цар се окани тврдога Благаја. Кључ и Љубушки одржаше се срећно.' Но уз пркос тешкоме ратовању цар се ухвати међе дубровачке. Забуна нам у граду свједочи да погибао бјеше крајна. Сенат стаде да вијећа. Имамо о тој сједници живо описивање безименога писца пуно чара и драматске силе. Два се мнења створише у вијећу. У једноме чујемо одјек страха који завлада кршћанством и парализова му памет. У другоме свијест тешкога положаја и одговорност коју догађаји свалише на Републику. Ово мнење бјеше јаче и живље. Један вијећник (то нехајство кронисте да сачува имена говорника добро показује имперсоналност оне владе) рече да се ваља мушки бранити, не само пука ради, него и због кршћанства које би штетовало да се Дубровник преда. Други: да се султан обаспе даровима јер се немоћни људи, рече, боје силника, прво: да не изгубе државу, друго: да даду мир и покој својим поданицима. Најзнаменитији говор би овај: Утврдимо град и приправимо се за обрану. Душманин неће наћи јестива својој војсци. Ако му на против обећамо данак не ћемо имати више ни часа покоја, него ће тражити све више, он ће јачати а ми слабити. То бјеше на око најразложитији свјет. Корист бјеше јасна за један дан. Кршћанство би, мнијемо, било потрчало у помоћ пошљедњему бедему Италије и Запада, Дубровник би се био ослободио. Па онда? Колико би мјесеца и дана био уживао побједу? А трговина на суху? А трговина на мору? А Млеци? А

1 Cons. Rog. 14. и 18. јули (Starine VI).

2 Cronica Anonima (ibid). B. такођер Гондола Рести стр. 366—367.

од чега би и колико би живио? Не бјеше ли пао Цариград? Не погибе ли Србија на Косову, а сада и Босна? У дворану сенатску, вели безимени писац, ступи Шимун Бона,' старац који оне године није био вијећник, те пред сакупљеним збором рече: „Отправимо поклисаре султану „ и рецимо му: Што учини, царе, када дође, те уни„шти Дубровник, сиромашно и мало мјесто, са твојом сил„ном војском? А за што плаћаше наши оци данак твојим „оцима него да нас браниш? Твоју заклетву треба да ис„пуниш. Ти зар да развалиш град што ти га оци твоји „препоручише? Добро. Ми тражисмо другог господара. „Матија нас краљ Угарске чека. Предаћемо му се да , нас он брани. Сенат свеопћим повлађивањем поздрави ријеч Шимуна Боне, и посла га да се придружи оној двојици које шћаше султан да одведе за таоце у Тракију. Мехмед се окани Дубровника. Народ приписа узмицање Турака обрани. Светога Влаха. Прочу се глас да Мехмед II одриче се војне се дубровачки заштитник, као некада Апостоли Петар и Павао Атили пред вратима римским, указао цару код Сутјеске, те видјевши овај чуднога старца, посрну коњем три пута, а то га одлучи на повратак. Мало дана након тога (8. августа) дубровачки двор стајаше у ватри. Сумња паде на турске уходе које шћаху лишити град арсенала и џебане, да би га лакше јили. Огањ не поштеди него племените сводове Онофри

на Дубровник (146+).

2

осво

1 Апендини и Раљина зову га Серафим, Гондола (Рести) Шимун као и безимени писац.

2 Скурла, ор. cit. стр. 72. Рањина приповиједа да је цар запитао кога свеца почитују «и пошто му одговоре да је Св. Влахо, хтје видети му слику, коју му пошљу из Дубровника; и тад рече Мехмед, да му је баш онај човјек запријетио у Сутјесци, да ће му врат сломити, ако се не остави Дубровника.» Скурла нађе у државном архиву (n., 534. fase. IV. saec. XIV,) спис без почетка и свршетка гдје се приповједа обрана Св. Влаха овијем ријечима: «ita Bosnae regnum auri argentique fodinis at militum robore florentissimum turcarum iugum subiit anno 1463. Idem periculum a truculentissimo tyranno Ragusinis etiam cervicibus imminebat, nisi invictissimus martir Blasius, cujus validissimo praesidio idimet Ragusini nituntur, in somnis se videndum praebens, gravissimis incussis minis a Reipublicae prope finibus illum propulsasset(» (Скурла op. cit. стр. 157).

јеве и државни архив. Оружје и пушчани прах полећеше у ваздух. Штета би силна. За саму се грађу порушенога дијела Двора потроши двадесет и пет тисућа дуката. Сенат удари царину на конавÔско вино да не оптерети Државну благајницу.'

Пијо II. оглашује крсташки

»

Гласови о провали Мехмедовој у Херцеговину и о напретку његове војске к Јадранскоме Мору поспјеши вефат против Турчина (1463). лику одлуку Пија II. Двадесет другога сентембра изјави кардиналима у тајној консисторији да је намјеран главом кренути на свети рат против Турчина. , Заман повикасмо: пођите,« завапи Св. Отац, „можда ће поклич: дођите! уродити бољим плодом. Можда кад виде њиховога учитеља и оца, римскога бискупа, кристовога намјесника, болесна и слаба старца, гдје полази у рат, можда од срамоте неће остати дома!« Говор папин узруја сву Италију. Призор тога старца бјеше величанствен. Неке се душе коснуше. Млетачки Сенат одлучи објавити Турцима рат те придружити своју флоту папиној. Достојно бјеше да сам дужд заплови с Оцем кршћанским. Али се Кристофоро Моро нећкаше до последњега часа, све док му сенатор Vittore Capello не довикну у сједници: „Ако се Ваша Прејасност не укрца добровољно ми ћемо је силом послати на пут; јер је нама срећа и част ове земље дража од Ваше особе. « Деветога новембра Велико Вијеће са тисућу и један глас противу једанаест огласи свети рат.

2

1 Annales Ragusini Anonymi (стр. 64—65) ad. a. 1463. adi. «8 agosto fù arso palazo dove adesso habità Retor di Ragusa. Fù retore ser Zugno M.o di Gradi. В. Апендини I, 306, 307.

2

Октобра 1463. В. Пастор, op. cit. II. 227, 236.

3 Ево величанствене одлуке млетачкога Великог Вијећа: Propterea vadit pars, quod in nomine Jesu Christi redemptoris nostri, de cuius causa agitur et pro honore et gloria sanctissime fidei nostre et exaltacione nominis christiani persuasio et requisitio summi pontificis acceptari debeat, et illustrissimus princeps noster bono et prompto animo personam suam afferat proficisci ad hanc sanctam expedicionem cum pontifice maximo et illustris. simo duce Burgundie... de parte 1007, de non 11., non sinceri 6. (Listine X)

« ПретходнаНастави »