Слике страница
PDF
ePub

С истим солдатима до лазарета дошао сам, гђје су они заостали, да мало почину, а ја сам пошао у град гђје су биле ствари г. епископа, код којих је и један његов служитељ био. Посље отишао сам к мојој тетки, за тим опет пошао сам посјетити новог пароха, мог бившег сопутника оца Стефана Новоселца, који је измјенио горје именованог оца Јоаникија. Ту сам чекао три дана г. епископа док је дошао, и опет се он бавио друга три дана док су лађу нашли за Стон. Кад лађа буде готова, смјестимо све ствари у нутра, и ми отидемо гђје је нас парох, тутори и сви наши трговци пратили, с којим се љепо поздравимо и опростимо, пак се смјестимо у речену лађу. Препоручујући се вишњега промислу, упутимо се к Стону, гђје смо посље опет наше ствари изнели, и ми пјешице до малога Стона отишли, и у другу лађу све смјестили, такођер и ми ушли, пак и одатле одма кренули се к Спљету, у ком кад смо дошли, у једну гостилницу отишли смо, и ту смо се један дан и ноћ задржали, док смо кола и коње нашли. Кад је све приправно било, и ствари послате напред, онда и ми упутимо се кроз Солин, Каштеле, покрај Трогира, кроз Борак до у Врполце, ту смо опочннули мало, а ја сам отишао напред у Шибеник. Док су мене видјели Шибеничани, запитају ме, долазили г. епископ, казах им да долази, они се тада спремише и пођоше предусрести га, и дочекан буде што се најљепше могло, како што се пристоји његовој чести и званију. По пришествију нашем у Шибеник, свјашченство се све измјенило долазити на поклоненије г. епископу.

Сад ево и мене у двору епископском, моје дјело није друго било него помагати писати у канцеларију. Посље једно 15 дана архидијакон Кнежевић испроси от г. епископа, да пође посјетити свој монастир, у исто време и своје родитеље, које му дозволи, тада мене призва к себи г. епископ и наложи ми, да имам економију кућну управљати, коју су Аџић и Кнежевић управљали. Мени овај

налог ни најмање по вољи био није, једно што је у двору све друкчије, него у монастиру, друго што сам примјетио, први пут кад био, да ништа није било у поредку, јербо сваки су дан куповали оне ствари, што би могле купљене бити за више времена, које би се с мањом цјеном могле добити, и мање труда стати, треће, што сам био от части и нарав г. епископа већ познао, за то ја сам се најучтивије њему извинио, говорећи: да за то способан нијесам. Он, како не би био способан, кад си у монастир толике године кључарио и економију водио, које сам ја очима мојим видио, толико лагше можеш моју малу фамилију управљати. Ја, јест високопреосвјашчењејши господине, ал у монастиру се провиди све на време што је нуждно, пак онда лако је, а овде све другчије, зато ако ће те ми дати новаца, да купим на време, које је управо сад, све што је потреба за кућу преко зиме, тако ћу се примити, другчије не могу се подуфатити, пак ако ћете ме и одма у монастир послати. Епископ, ја хоћу добровољно, то је мени мило, а и лакше ће и боље мислим бити. Ја, видићете В. В. колико ћете само користи имати. Онда он даде ми новаца, а ја одма уредих регистре от примања новаца от њега и от трошка свагдањега све по особ раздјељујући нашто се што троши, и тако најпре купих дрва за цјелу годину и више, пак у своје време пшенице, и овса за коње, кафе, цукра и осталије свакије ствари што у кући треба и што јошт нужније било.

Посље Петрова дне отишли смо у једну варошицу, која се зове Врлика за промјенути мало воздух, и на 24. Јулија те исте 1812 године, онде у Врлики у цркви св. Николаја произвео ме на степен дијаконства, и на свршетку истога месеца вратилисмо се у Шибеник, и на Преображеније служио сам први пут као дијакон литургију."

У време бербе купио сам љепо грожђе, од кога сам Бепо и вкусно вино направио, које смо за више от две године уживали и тако сам сваке године радио како с

осталим стварима тако и с вином догод је било слободно грожђе куповати, јер послије који су царев десетак закупили, они су забранили, али посље опет сам се знао ја помоћи, пак смо ми вазда добра вина имали. От дроп т.ј. от комине што сам вино правио, давао сам на полак пећи ракију, а ракију сам сам препецивао, пак сам от тога чинио правити отмјену розолију от различни фела, које смо имали доста за кућу, и кад је видио г. епископ овако моје приљежаније и труд, и корист какву је имао, већма ме возљубио.

Покрај свега предреченога, начинио сам и једну јошт књижицу, у којој сам записивао све што би који свјашченик на дар от производа своји принио, и које би све процјенио, како што се на пијацу продаје, и тако би покрај сваке ствари и цјену записао, а то зато, што многи от њих хвалили би се да су више два или три пута донели, него што су донели, или би рекли за мито да им је то наложено. А они сваки от њих кад би у двор дошли, били би на објед са својим момком и с коњем, који би коњ и сено и зоб добио вазда, пак кад сам дознао, да је који овако што говорио, онда сам ја онога свајшченика, кад би други пут дошао, к себи у собу дозвао, и њега опоменуо, пак онда извадио му новце и платио све оно што је донио, говорећи му: да други пут не усуди се никад што на дар донијети, јер да неће му бити примљено, а што се досад примало, то се взирао као

пријатељ кућни. И за ово ја нијесам нигда г. епископу казао, нигда него један пут случајно нашао је он речену књижицу, и читао, али мени ништа није рекао, него је горје именоватом Граматику казао, и рекао му: да ме пита, што ја оно пишем? Кад је мене Граматик упитао, ја сам му истину казао, посље ово г. епископу казао, које му је по све повољно било, и за то посље није хтио от њих ништа примати, осим ако би кад што от ког монастира послали, или от кога, које би као прави кућни пријатељ био. Такођер кад би имао кога рукоположити,

ништа не би захтевао, већ ако би му што сами дали, то би узео, на исти начин ни млађи ни један није се усудио ни за какву ствар што от кога заискати. Он је нас одјевао и обувао. Таксу за синђелије, која је премала била, и от владања Француског установљена, ту смо ми дијакони дијелили, и кад би се који рукоположио, јер би нам што даровао, то су сви наши приходи били.

У сљедству мога пребивања код г. владике, случило се више пута, да је који свјашченик штогод согрјешио, и за то обтужен био, за које би одма позват био, да има доћи, али сиромаси кад би дошли, по 3, и по 5 и 6 дана морали би чекати, и трошити за себе, момка и коња, док би приступ добили. Овако поступање његово са свјашченством, веома ми је противно било, али као млађи нијесам се усудио ништа рећи, него тајним начином казао би оном свјашченику, да писмено предложи, како је он по налогу одма дошао, а парохију да није имао кому препоручити, и за толико дана да не може приступ имати, за то даклем ако би тко умро без крштења и исповједи, да га не би окривили. Кад би г. епископ овакво писмо примио, одма би оног свјашченика призвао и с њим што је имао свршио и отпустио би га. Тако сам ја више пута чинио, док сам ово истребио, а у сљедствију како би који дошао, одма би му дозволио да к њему дође. Овако сам свагда радио, и у чему сам знао и могао свакоме безпристрасно помагао, И не само да сам от кога што за награду искао, но ако ми је хтјео који што дати, нијесам хтјео узети. То ми свједочи чиста совјест моја и све свјашченство Далматинско и Боко Которско, како што ће се у сљедствију засвједочити.

1813. г. епископ намјеравао је послати ме с неким Француским официрима преко Босне у Цариград к тамошњему патријарху за њеке своје послове, но будући исте године судба Наполеонова окрене се иначе, за то ја и не отидох. Међутим почеше доносити тајне гласове, како француска војска у Русији напредује, и да ће ay

стријска војска у Далмацију доћи. О како је за мене овај глас сладак и радостан био, да ћу опет видјети мило моје отечество оживјети и цвјетати, како што су и пре под благим владањем аустријским. И то се испуни, и около почетка Септемврија дође аустријска војска пред Шибеник, и ја кад чух да ће у град ући, пун радости отрчах у звоник црковни, који је с двором свезан, откуда могло се видити на врата градска кад униђу, и неколико минута почеше ударати бубњи и они улазити у град. Кад их видјех, она радост која час пре бјаше обузела моје срце, и онај час нестаде је, него на мјесто ње обузе ме нека туга и жалост таква, да је описати не могу, и сви који су са мном у реченом звонику били, то су на мени примјетили, и питали су ме: што ми се догоди, и ја нијесам знао шта да им отговорим, и тако ми је то за дуго трајало, и вавјек нека жица остала, која се с посљедном гором сојединила, како што ће се видјети.

Истога мјесеца на 26. того љета с г. епископом отишао сам у логор на Црно више Задра, гдје је био генерал Томашић, бивши говеран от Далмације, који је био обколио Задар, да му се поклони и препоручи, от ког је био најљепше примљен и с покровителством обнадежден, које је и испунио. Около свршетка Ноемврија т. г. славодобитно аустријско воинство ушло је у Задар, на 11. Декемврија дође у Шибеник генерал барон Теодор от Милутиновић Србин и душом и срцем, и био је на квартиру код г. епископа, гђје је њеколико дана забављао се, докле је неке ствари уредио, и жита и новаца на рачун царски уза мио, посље отишао је у Дубровник.

Љета 1814. на 14. Јунија произведен сам био на степен архидијакона, и одма посље Петрова днева, отишли смо у Боку от Котора, мило моје отечество, гђје сам посјетио мој пострижни монастир и мога доброг настојатеља и незаборављеног благодјетеља, и сву братију,

« ПретходнаНастави »