Слике страница
PDF
ePub

сам најбоље знао упућивао, са свим да посље су ме и клели, како су ми и сами казивали, кад су до године посље исте протоколе на преглед доносили, али кад су се упутили и видјели, да је то за њихово добро и чест, за проклињање извиненије су искали, и с хиљада благослова су такове замјенили, притом захваљујући ми на мом неумитном но чистосрдном настојању и упућењу добром у свачему. Међу овим временом Герасим Зелић архимандрит монастира Круше, пође у Италију здравља свога ради, у топлице, откуд отиде у Беч, и обтужи Краљевића и то све саме лажи, и за подкрепит исте, стави један циркулар, ког је морао Краљевић, по налогу Француском, народу 1809. послати, да вјерни своме законитоме цару остану. За ово буде Краљевић от говерана позван у Задар да се оправда, за које му је лако било и оправдати се, јербо не само свјашченство и народ, него и сами приврженици Зелићеви с остали засвједочили су, да је лажно тужио, а циркулар показао је налог от Француза што је добио, и предмет на ком је био циркулар основан. У исто време речени Краљевић је за речени циркулар и своја обстојателства, у којима се налазио, приказао, али | Зелић без никакве нужде, кад је владање Француско у Далмацију дошло, као епископски намјестник обзнанио је народу, совјетујући вјерни да буду своме новом покровитељу и да захвале Богу, што их је освободио от оног скотског непријатеља. Један от ови циркулара Краљевић је говерану предао, које је он с осталим његовим отговорима к цару у Беч послао, а цар пак за све је митрополиту Стратимировићу писао, да га о свему точно извјести, придодајући, да би добро било, да пред Карлштадску или Славонску епархију Далмација остане. Митрополиту Стратимировићу много је жао било за оваки поступак Зелића, будући да се он много радовао (митр. Стратимировић), кад је чуо, да је Далмација свога законог архипастира добила, али по налогу цареву морао

н

је за све точно увједомити, и за то у кратко описао сав случај Краљевића, како што сам ја већ овде ставио, такођер и за Зелића и његово поведеније и поступање, доказујући, да ни један ни други за оно способни нијесу, него Краљевић да се пензионира, а Зелић да остане у свом монастиру, а на мјесто Краљевића, једног другог епископа, кога би он способна за онај народ нашао и изабрао, и от његове царске милости потврђен, тамо послао, доказујући кад би под епархију Карлштадску или

| Славонску Далмација потпала, то би за Далмацију те

готно било, будући да је више пута изложена била про-
мјени владања, а и кужне болести, -
Истог 1815. Љ. на 21. Нојемвриjа у катедралној цркви
у Шибенику, произвео ме г. Краљевић на степен свја-
шченства, а на 28. и. м. служио сам прву литургију с
великим весељем и торжеством, које су мени добри и
незаборављени наши христијани шибенички учинили от
њихове к мени благонаклоности, коју су ми јошт из по-
четка најпрвог мог долазка у Шибеник показали.
У почетку 1816. Љ. дође извјестије на владику от
говерана, да цар доћи ће у Априлу или Мају у Тријест,
који позива от преторија по једнога, такођер и епископа,
за свој народ да представе њихове теготе и молбе и
тако епископ на 15. Марта т. Љ. пође из Шибеника у
Задар и мене са собом отведе. Из Задра отидемо у
Обровац, по мору нијесмо за то путовали, што би смо
морали у Тријест контумац изостајавати, због кужне бо-
лести у турским предјелима оглашене. Из Обровца упу-
тили смо се преко Велебита, кога сам ја пјешице прешао,
за узрок што ми је коњ слаб био, и на првој стацији
св. Рока ноћили смо. Сутри дан пошли смо у Госпић,
из Госпића просједили смо пут преко Оточца, Сења, Ри-
jeке (Фијуме) и 22. реченог Марта приспјели смо у
Тријест.
Шесте недеље поста дошао је и г. епископ карл-
штадски Мојсеј от Мијоковић, коме је наше православно

србско обшчество на сусрет изишло, међу којим и г. Краљевић изишао и мене с њим отвео, и са сваком почасти дочекало га. До пришествија царева у Тријест, г. Мијоковић ишао је у србску, а г. Краљевић у грчку цркву. Међутим г. Мијоковић походио је и грчку цркву, гђје су га Грци са сваком чести као архијереја дочекали. Г. Краљевић свој окрут са собом није носио, будући да Триjeст не потпада његовој епархији, али г. Мијоковић сутри дан по Ускрсу зајмио му је његов окрут, и тако је и он служио у грчкој цркви, а ја сам и пре служио с оним њиховим свјашченицима више пута. Кад је дошао глас, да ће цар доћи, спремали су се Тријестанци да га иду дочекати на граници Фријулској, које није далеко от Тријеста, у исто време и г. Краљевић отишао је и ја с њиме. Неописаном радости ја сам се утјешавао, да ћу срећан бити, виђети помазаника. Божија, и кад дођосмо на речену границу, уставили су коње, и чекали смо једно пол сата, док дођоше гласоноше који казаше да долази цар. Боже мој, ко је био радостнији от мене?, нитко ја мисљах жив на свјету, ал кад дође цар и устави се да прими предусретанике, и кад га ја виђох, о каква чудна промена у мом срцу учини се! Сва она радост у оном тренутку преобрати се у неку тугу и жалост, и на очи сузе не радости, него неке жалости дођоше, које сам једва могао сакрити, и у исти мах, као неки вјетар на ум да ми донесе оне бесједе пророка Јелисија написане у књиги II царств. гл. 8. ст. 11. и 12., за које сам се дивио и чудио, и колико сам га пути видио за оно време док се у Тријесту бавио, као некакав убет от њега ми је био. Док се цар у Тријесту бавио, г. Краљевић два пута је пред њега био, први пут задржао се код њега“, сата, и молио је цара да нам даде школу и једну цркву нашу у Спљету да начини, доказујући му, да би много трговаца наши из Турске и другије мјеста доселили се у Спљет, с којим би трговина умножила се, и држави не малу корист принела, ал у исто време, по наваждeнију њеки његови ласкатеља, искао је и какво отличије за себе, доказујући да би цар собом народ много обвезао, и от свега овога ништа неполучио. Посље ишао је код принца Метерниха, који га је с особитом снисходителности дочекао и на канаше понудио сјести, ја као млађи стајао сам на ногама, а овај високи муж устане и донесе столицу, и близу њега метне је, по том обрати се к г. епископу и замоли га, да ми дозволи сјести, и кад ми епископ наложи, ја се поклоних принцу и сједох. Онда Метерних запита владику, у ком је мјесту његова резиденција и колико има душа у његовој епархији, и кад му је казао, онда опет га упита, ког је закона, на које му отговори православно-восточнога, а он (Метерних) у ни то, на које му владика отговори овако: у Далмацији незнају шта ће то речи унито, нити хоће да чују за такво што, онда Метерних: даклем ви држити, како што држи и Русија. Владика рече: тако ваше сијателство, а Метерних: то ми је драго. И тако

- више от пол сата разговарали су се, и отидемо от њега,

који с најљепшим начином с нами се опрости, и хтједе да нас прати, за које владика једва га умоли, да му поклони милост и да се не труди, и тако остаде, а ми отидосмо. Посље били смо код Врбне првог постелника царева, а овај је нас најучтивије дочекао, и љепо се разговарао и напосљедак испратио. Такођер били смо и код ђенерала Дуке, који је такођер нас љепо дочекао и с владиком се радо разговарао. За тим отишли смо код ђенерала Кучера и овај весели старац љепо је нас дочекао, и разговарао се прилично време с владиком. Били смо и код капелана царева, и тај је нас љепо примио, и посље сутри дан дошао је код владике. Код ђенерала Радошевића ишли смо три пута, и нигдa иијесмо га нашли код куће. Код грофа Лазанског такођер били смо, а ово је неки отвећ горд и надувен чоек, посље него се мало с

[ocr errors]

владиком на ноге стојећи, разговорио, мало се поклони, пак окрену се и оде у своју собу из које је био изишао. Док се бавио цар у Тријесту, владика је више пута писао Врбни, и ја сам сваки пут писмо носио, и који пут по пол сата код њега би стајао, сједио с њим заједно и разговарао се он са мном с најљепшим начином, док би знао прилику код цара да пође, и кад би он к цару отишао, оставио би мене у његову собу, а кад би се вратио, начинио би отговор владики и предао би ми, да му отнесем, и сваки пут рекао би ми, да га поздравим. Два пута посље ручка тамо сам био, и оба пута црном кафом частио ме. Једанпут управо кад су сви ђенерали с обједа устали, ја онај час дођем у предњу собу, кад су они почели излазити да иде сваки у своје обиталишче, ја онда станем мало на страну, и сваком учиним мој поклон, на које и от њи сваки мени такођер отговорише, а између њих један високи љепи танковити сједе косе, али младолик, приступи к мени, поклони се стављајући ми руку његову на раме, и рече: благословите оче, на које сам ја отговорио. Посље питао ме откуда сам, кад сам и то казао, онда сам узео слободу питати га, с ким имам чест говорити, на које ми је отговорио: ја сам ђенерал Радошевић, на то сам ја опет рекао: да сам одавна имао срећу о њему похвално говорити, и да се особито радујем, што сам чест имао с њим састати се, и да му захваљујем што ме чести удостоијо, на које и он мени захвали, и са мном се љепо поздрави и рукова, и тако отиде к своме обиталишчу (по овоме се види да је Србин, србским млеком задојен и србским духом дише). За ово време трајања царева у Тријест, долазио је у Грчку цркву, гдје га је Краљевић дочекао а у србску Мијоковић. Прије нашега одласка из Шибеника, Граматик бивши владичин секретар у Турској, говорио је владики, кад буде код цара, да га моли да му дозволи у догматическим стварима да може с митрополитом преписивати, и као

« ПретходнаНастави »