Слике страница
PDF
ePub

Пловдив.

1

Пловдив (Philippopolis - Filibe) кога већ у XII. вијеку један писац зове »urbs praedita et sublimis metropolis. има још концем XVII. вијека 40.000 душа. Њемачки крижари краља Конрада 1147. налазе предграђа у рукама западнијех католика бива Дубровчана и Млечића. 2 О том знаменитом развијању дубровачког елемента повијест мучи све до XVI. вијека када наша трговина почињаше већ нагињати на запад. Катарино Зено спомиње Дубровчане године 1550. а Јустинијани налази их >>Heколико године 1627.3 Ну ова колонија како и она у Силистрији, пропада већ половицом XVII. вијека. У њој сједи жупник који обавља службу и у ближњему Ка

лишеву.

4

Али Софија је сијело највеће дубровачке радње и колонија првога реда. Кроз Софију пролазе велики тргоСофија. вачки друмови у Србију, у Дубровник, у Цариград. Колонија приправља сукно en gros, има двије велике магазе и шиље свиту на све стране Леванте и преко

такођер посланик код Порте год. 1792. те нам остави кратки и сухопарни свој путопис што приопћи Енгел на грају своје «Geschichte des Freystaates Ragusa."

1 Anonymus Canisii (Види Матковић Rad XLII. стр. 130).

2 Тако D-r Матковић разлогом тумачи ријечи кронике онога времена. cf. ibid.

[blocks in formation]

4 Малобраћанин Фра Hieronymus на својој каноничкој визитацији 25. јунија 1649. пише софискоме надбискупу Петру Богдану: «25. јулија посјетих град Пловдив, коме нађох само десет католичкијех душа, трговаца Дубровчана. Не имаду ни цркве, ни и једне ствари којом би могли служити свету мису, него свештеник онијех села обичаје долазити у град планитом и калежом итд. па рекавши мису однесе ствари кући.» (Acta Bulgariae Eclesiastica Mon. Slav. Merid. XVIII). Али ваља да су се ствари промијениле доцније, јер посланик Мато Гундулић спомиње (op. cit. passim) у Пловдиву «la Chiesa de Nationali ora servita da P Dionisio Osservante di natione Raguseo, Capellano, il quale s impiega in oltre nel servitio de fedeli di Caliscevo...»

0 Силистрији, пак, исти апостолски визитатор биљежи год. 1581. 25. Фебруара. «Има осам кућа» (другдје говори десет) латина, четрдесет душа у све, дубровачки трговци. «Сада им је капелан фра Целестин са плаћом од 2000 јаспри на годиште. Добри су кршћани. Немају цркве. Свети се чини свршавају у једној соби али обећали су да ће саградити малу црквицу.» Ibid.

1

мора. Колонија издржава лијепу цркву са три олтара и жупника. Сви путници XVI. вијека спомињу дубровачку опћину у Софији. Корнелије Шепер и Веспазијан Задранин коначише год. 1553. у Софији у властелина Бенедикта Ђорђића, и Шепер говори „да је град насељен понајвише од кршћана Дубровчана. «2 Ћесарев курир Јаков Бецек, стигавши у Софију године 1564. коначи код Дубровчана, а ћесарско посланство год. 1565. слуша Св. Мису у Софији у дубровачкој цркви. Год. 1567. Пигафета напомиње богату дубровачку колонију, а исто тако говори год. 1572. горе именовани ћесарев курир.3 У јужној Скопље, Старој Србији главна дубровачка колонија бјеше Скопље (Üsküb). Око града Дубровчани имаху мноштво винограда. Бијељаху восак и приправљаху кордуанске коже. Године 1669. бјеше у Скопљу 700 дубровачкијех творничара кожа. *

4

Близу Скопља је гласовит Куршумли-Хан где се одмараху путници који пролажаху са свијех страна источне Јевропе у Цариград. „Домаћи трговци и кириџије« вели историк бугарског народа „наставају сада у оветшалој згради али се једнако на гредама читају уписана у црвено и у црно имена давно несталијех Дубровчана. «5 Сjeверније главна колонија бјеше у Новом Пазару. Ово се Нови Пазар. мјесто налази на свакој страници трговачке повијести дубровачке. Год. 1580. имаше 6.000 кућа, али у XV. вијеку 12.000 и више. Катарино Зено говори године 1550. да је Нови Пазар насељен од Турака, кршћанскијех Срба и многијех Дубровчана и Млечића. Рамберти спомиње шеснаест година прије исту ствар, па

6

7

1 Мато Гундулић passim; Јиречек, Geschichte der Bulgaren ibid 2 В. Матковић Rad LXII. стр. 53.

3 «quivi (sc. a Sofia) più che altrove i Ragusei molto vi trafficano Pigäfetta, Itinerario, passim. В. Матковић. Rad LXXXIV. стр. 90—91. 4 Јиречек ор. cit,, ibid.

[blocks in formation]

тако многи други путници. У Новом Пазару колонија имаше цркву и пароха. И овај знаменити град, као и сви остали, пропаде страшно почетком XVIII. вијека та ради нехајства турскијех господара, та ратова ради који истраживаху нова покољења. Поклисар Маројица Маројице Кабоге полазећи године 1706. у Цариград оставио нам је у своме дневнику ову тужну слику: „Дне 3. и 4. августа задржасмо се у Новом Пазару ради распра између нашијех трговаца. Ово мјесто би некада врло гласовита варош у Леванти, а сада је ништа; гдје бјеше дванаест тисућа кућа нема више од три стотине, «

Колонија бијаше такођер у Прокупљу и у Сарајеву. Али што се ова задња не спомиње одвише у дубровачкој

Прокупље.

Сарајево. повијести, разлог је ваљда тај, што су тамо сједали више или мање прождрљиве босанске паше, а католичком црквом владали редовници Св. Франа с којима и онако Република имаше честијех задјевица у турскијем земљама.

Организација овијех многобројнијех колонија бјеше тако савршена, да су позније Аустријске колоније по Организација колонија. Балканскоме Полуострву само продуљење и опонашање онијех. Сачињаваху их прије свега сви рођени Дубровчани са њиховим потомцима. Мимо Дубров

Поданици придружени.

Дубровчани. чана Република примаше у државну везу т. з. придружене поданике. Бијаху ови сви други католици онијех земаља који природно приступаху колонијама

Исти поклисар мало дана послије стигавши у Једрене говори: «видјесмо мјесто гдје бјеше наша полача и једина црква католичка у Једрени, обје у праху!» Giornale del nobile Marino di Maroica C. Caboga, della sua missione in Erzegovina nell'anno 1701., e della sua Ambasciata straordinaria_presso la sublime Porta nell'anno 1706. regnante il Sultano Ahmet. Овај веома знаменити дневник дугујем моме драгоме пријатељу Брњи грофу Кабоги на чему му од срца благодарим. Овијем дневником обилно ћемо се служити у овоме дјелу. Није сухопаран као онај Џива Кабоге, него нам на против показује потпуну слику пута и живота поклисарскога на путу и у Цариграду. Што ми знамо то је једини дневник ове врсте у Дубровнику те је права срећа што се сачувао у Кабожиној обитељи. Писан је на талијанскоме језику, али наши ће цитати бити у пријеводу српскоме да буду свакоме разумљиви.

1

да би уживали њихове привилегије, па и многи следбеници грчко-источне вјероисповијести којима пролаз од турскога поданства под сјен дубровачкога знаменоваше ништа мање него ослобођење двојаке порезе крви: харача и јаничарства. Ови придружени поданици уживаху са Дубровчанима једнака права и једнаке повластице. Република држаше пуно до entente cordiale међу та два реда поданика, јер придружени допринашаху њезином престижу на Истоку. Природно је да рођени Дубровчани гледаху с висока те нове суграђане, па би се тако често рађале задјевице и немири међу поданицима исте државе али би Република вазда одрјешито одбранила придруженике« те би строго карала неправде њима почињене.’ Повластице колонија. Ово сиљење дубровачкијех колонија сасвијем је природно кад промислимо на повластице које уживаху у земљама савијенијем под јармом варварскога народа. За све оне који не исповједаху пророкову науку, сваки дан бјеше питање живота: бити ил не бити. На једној страни бјеше раја која плаћа харач и дава мушку дјецу у Јаничаре; на другој сам нови господар, Турчин. А по сриједи међу њима прогалина растворена радњом онога чуднога града. Ласно је дакле појмити срећу новијех припадника државе која, у пркос својој слабости, бјеше кадра да закрили све оно мало слободе што се још бјеше могло сачувати у нашему народу на Балкану. 3 А те сло

1 у нашијем списима називају се перифразом која тачно означује што су. У једној заповјести поклисара Маројице Кабоге и Ђура Буће управљене из Цариграда 14. новембра 1677. на све дубровачке колоније (о којој ће даље бити говора) пише се « свијем нашијем трговцима и осталијем од наше нацијони и онијем који уживају наша привилегија и стојећи под нашом сјени не плаћају Турком харача. Овај мјешовити значај колонија једнако опстоји по свој Леванти. Аустрија има на пр. своје Schutzgenossen који нијесу, по постању, ништа друго него дубровачки придружени поданици постали аустриски Schutzgenossen.

2 «Da Ragusa havevano ordini rigorosi a favore degli aggregati con castigarsi severamente coloro che venissero a qualche atto a questa patica pregiudiziale. М. Гондола, passim.

3 Да утврдимо једним примјером ову значајну чињеницу исписујемо писмо којим је новоименовани католички архибискуп софијски Дум Па

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО, І КЊИГА. ГЛАВА II

боде бијаху од велике цијене, те претекоше капитулације свих осталијех држава, па и самијех Млетака, који зајамчише тек 1521. године оно што већ у XV. вијеку уживаху по турској дубровачки поданици. Историци, дакле, који држе да је млетачка капитулација за Сулејмана Сјајнога служила за углед осталијем осталијем државама варају се. Ова слава припада Дубровнику.

Повластице дубровачке у Турској дијеле се у двије врсте. Једне су природе државоправне, бива одређују међународни положај Дубровчана у царству, те установљују нека основна обитељска и имовинска права. Друге су са свим трговачке природе. Први уговори говоре само о слободи дубровачке трговине. Барем они који су нам се сачували. Али уговором мјесеца Фебрујара 1442. султан Државоправне повластице. Мурат II. углављује са Републиком све оне повластице које ће познији султан само поновити са незнатним додатцима. Мимо слободе зајамчене не само

2

95

1

вао Јожик молио Сенат из Пераста (у Боки Которској) 8. јулија 1708. да га прими за дубровачкога поданика. Ево те врло значајне прошње: Illmi e Eec-mi Sri e Pni Colmi. Fra le altre Provincie e Regni che al' ombra tutelare dell' Ecc-e V. V. provano e respiro e vantaggio nella fede Cattolica, si numera anche il Regno di Bulgaria. In questo essendo io deputato dalla S-a Sede per Arcivescovo di Sofia, nel prospetto delli azzardi e pericoli che accompagnano il ministero, non saprei come intrapren dere il spinosissimo impegno, quando non mi avalorasse la generosa Protezione che spero ritrovare nella Religiosissima Pietà di V. V. Ecc-e; imploro dunque dalla loro somma benignità la gratia veramente singolarissima di potere comparir in Turchia sudito loro si come protesto essere coll' ossequio e col rispetto. Da questo vantigioso privilegio, a cui divotamente aspiro, resterà protetta la fede, beneticata la Religione e vincolata la mia persona con oblig-ni eterne all' ossequiato nome dell' Ecc-e V. V. dalle quali attendo il benignissimo rescritto anche nelle speciali Commissioni alli loro Ill-mi SS-ri Amb-ri che si portaranno a Constantinopoli, per che si degnino assistere nelle occorrenze alle mie Sacre premure riverentemente mi confermo nel debito, e nella gloria d'essere Hum-o devot-o et oblig-mo Sere Paolo Joscich Eletto di Sofia. Perasto 8. Luglio 1708. (Држ. Архив).

. Све повластице које уживаху већ у XV. вијеку Дубровчани ужива тек потпуно Аустрија по чл. V. пожаревачкога уговора 27. јунија 1718. B Malfatti. Handbuch des österreichisch-ungarischen Consulatwesens. Wien. 1879. стр. 133. и слијед.

2 Mon. Serbica CCCXXXIX.

« ПретходнаНастави »