Слике страница
PDF
ePub

Слобода трговине и неутралност Републикина.

1

Дубровнику него и његовијем трговцима по Леванти, уговорена је и неутралност Републикина ако би цар имао задјевица са којијем источнијем или западнијем владарем. Трговци, вели царска Ахтнама „да ходе слободно по земљах госпоства ми.« Послије се до душе остриже и стегне та повластица, од страха да не би у вријеме рата непријатељски трг походио под неутралном дубровачком заставом. Поче се дакле XVII. вијека давати неко одређено вријеме нашијем трговцима (не онијем који наставаху редовно у колонијама) да изиду из царства.2 Мимо слободе уживаше Дубровник и неповрједност своје земље и својијех поданика, основна ствар у држави неодређенијех веза и самовољнијех чина како је Турска. Који год поданик царства нанесе штету дубровачкој држави или дубровачкијем људима, да штету плати. Дубровчани у царству нити плаћају харача, нити се њихови спнови узимљу у јаничаре. 3 Слободни су грађани слободне државе. Па опет су слободнији него ли то међународни обичаји обично признавају, јер они не плаћају царству ништа, нити порезу на земљу до углављене трговачке царине.

Грађанска и казнена суд

беност.

Колонијама је предата у турској земљи грађанска и казнена судбеност међу дубровачким поданицима. Ову замашну повластицу, угални камен свих познијих капитулација јевропских великих сила, повећана је у капитулацији год. 1442. овако: „коју год би имали пру дубровчани међу собом за имање или за коју сагреху,

1 Ibid. Ово би био чланак VII, премда чланци нијесу одређени бројевима него сваки почиње ријечима: „нОЦЕ.“

И

2 Тако н. пр. првога кандијскога рата (1649) кад је Порта прогласила свеопћу забрану трговине, неку врсту континенталнога блокуса, с намјером да упропасти Млечиће, султан (Мехмед IV.) нареди паши кадији херцеговачкоме, пашама румелијским и будимским, па кадијама у Софији и у Биограду «да се за педесет дана обустави забрана, да ду«бровачки трговци могу однијети своју робу из царства.» Registro di Comandam enti Imperiali, Hatischerifi e Capitolazioni fino al 1784. књига II. Бр. 100, 105, 168. Државни Архив.

3 М. Гондола, passim.

да он тој међу собом суде. « Саме парнице између мухамедовца и кршћанина има да суди кадија. Али пред овим судом Дубровчанин има све гаранције праведнога суда, јер је довољно да се закуну два или три свједока дубровчанина, па да му дужник плати. 2 Нијесмо могли разабрати колика и каква бјеше судбена власт колонија, бива консула у главнијем градовима. Али нема сумње да им није припадала пресудна ријеч у врло важним расправама и случајевима. 3 Ове би развидјели и пресудили поклисари републикини сваке године проходећи у Цариград, или на повратку кући. Ако би распра била у колонији удаљена од пута поклисарског, странке би долазиле до најближега главнога мјеста и давале би своје разлоге. Ко би правду изгубио, имао је право призива на дубровачки призивни двор. Али поклисарима републикиним у Цариграду бјеше дата власт да заповједају колонијама у каквом год послу, особито који би се односио на послове поклисарства. Поклисари би ударили казну за случај непослуха и молили би Сенат да им потврди заповијест и да је промијени само под одређеним погодбама. Исто тако

5

1 Чланак IV. Надодаје се : «ако ли који узиште кадију нека му суди.» Лако је разумјети да се ни један Дубровчанин није служио том клаузулом.

2 Уговор с Мехмедом II. 10. новембра 1481. чл. III. В. Mon. Serbica, CDXLVIII.

3 Пригодом преустројства александриског конзулата у Мисиру године 1575. Сенат даде власт конзулу да може судити међу странкама до 1.500 дубр. дуката а то непризивно, а на већу своту остаде парничарима слободно призивати се на дубровачки суд. (Senatus consult. 28. апр. 1575. год.). В. D-r К. Војновић. Судбени устрој Републике Дубровачке. Загреб. 1893. стр. 50.

4 Мато Гундулић, passim.

5

Ево један од толикијех случајева: Године 1677 (14. новембра) поклисари Маројица Кабога и Ђуро Бућа поручују свим дубровачким држављанима да даду поклисарскоме куриру Петру Хахимовићу «добра коња парина» да што прије однесе у Дубровник журне њихове депеше на Сенат. Ударају глобу од педесет талијера ко га неби послужио. Не само, него «разумије се» вели сриско-дубровачки текст ове заповиједи «ончас да је изметнут између наше национи и испод «сјене и да нигда ни он ни ико други од његове куће не може уживати «привилегија ниједнога као Дубровчанин, него да се има дикиарати од

ДУБРОВНИК И ОСМАНСКО ЦАРСТВО

наше

Дубровчанима у колонијама припадаше власт да суде сами себе у казненим стварима. Ну сва је прилика да су турске власти гледале пријеким оком ту виђену повластицу која је чинила контраст са сумарним и варварским пресудама османлијским. Тога ради, Дубровчани, вели Мато Гундулић, настојаху да казну без вике (senza strepito giudiziale) I sola facti veritate suspectu.

Оставинска слобода.

Порта се у капитулацијама бјеше одрекла онога некада свој Јевропи заједничкога феудалнога jus albinagii (droit d'aubaine). Туђинац у средњевјековној држави није могао оставити некретнину својим нашљедницима, ни у опће никоме ни опоручно ни законито, него се то добро након његове смрти враћаше de jure владару оне земље.' Дубровчани су изузети од тога права. „Ако би« вели капитулација Мурата II. умрль дубровчанинь »у земліу царства ми, да ніегово иманіе ни іа царъ ве„лики ни ниедань моі властелинь не узьме него да оноі „иманіе врате дубровчане опет у Дубровникь. «* У капитулацији Мехмеда II. ова се повластица објашњује ријечима: „него да догѣ роди неговь, да си узме. «3

«метник и да се има подвезати под све хараче, ђумруке и остале верђе «турске, и сувише ми одизгар речени Мароје и Ђухо» (ова имена јасно свједоче за дубровачку очинску фамилијарност у најозбиљнијим државнијем послима) «обећавамо тему који неби послушо у оваку потребу омлатити трискосса» (тријест коца ? батина ?) «дјегодига нађемо и ухитимо. «Овако да знате и да се имате овој нашој заповиједи поклонити. Бог Вам «до добро и госпоски послух.» У писму 14. новембра моле поклисари сенат да им одобри заповијест, и да не помилује кривце него ca 7/8 гласова од сва три државна збора. Држ. Архив. Corrispondenza degli Ambasciatori Marino Caboga e Giorgio Bucchia da Constantinopoli 1627-81. ' Droit d'aubaine сачувао се најдуље у Француској. Конституанта изјави се против њега 6. августа 1790. али тек законом 14. јулија 1819. би потпуно укинут Heffter op. cit. стр. 145.

2 Чл VI. Капитулација Фебр. 1442. ibid.

3 Чланак VII. Капитулације 10. новембра 1451—1481 потписане у Цариграду. Luccari (Cop. ristretto degli Annali di Ragusa) говорећи о посланству Мара Гундулића и Стијепа Сорга у Цариград за владања Сулејмана II. вели: I Ragusei furono esentati dalla legge che il Re succede nei beni del morto.» Али се види да су Дубровчнии пуно прије добили ту повластицу. Luccari се дакле вара, те је сва прилика да је Сулејман напросто обновио Муратову и Мехмедову Капитулацију. То се извија

На основи овијех повластица диже се аутономија дубровачкијех колонија. Кратке установе, али значајнијех пошљедица.' Дубровчани могу на тај начин развијати трговачку радњу простијех рука и ефективном влашћу предобити слобоштине њиховијем црквама.

Трювачке повластице.

Трговачке повластице дубровачке у царству, надмашују оне свих осталих кршћанских држава. За Дубровник бјеше то питање живота. Јер шћаше ли побити конкуренцију млетачку, он се није могао задовољити једнакијем повластицама, него је имао тражити више, е да би се мањим силама успјешно борио с већом. Ово је такођер један од разлога зашто је Дубровник имао у везама с Портом говорити у тону пуном понизности него ли би био иначе говорио. С друге стране Турци примаху великијех користи у замјену великијех повластица. Они могаху ратовати са свим осталим кршћанским државама, знајући да у овој неутралној држави неће никад пресушпити долазак ствари њима потребнијех.

Слобода трговине.

Већ у првој капитулацији, која нам се није сачувала, Султан обрече Дубровнику, у замјену данка, потпуну слободу трговине на Истоку. Мурат II. год. 1430. (6. децембра) изрече свечано ту знамениту повластицу говорећи: „да имь трьговци ходе волно по свеи земли госпоства ми, и да си чине трьғь закономь, куда усхоте, „по западнехь странахь и по источнехь, и по суху и по „мору, у срблехь, у арьбанасечь и у Босну и по свехь

[ocr errors]

из ријечи Охмучевићевих, M. S. cit. Sultan Solimano successe a Selim suo «padre nel 1529. fermo gli Privileggi Ragusei e commandò agli appaltatori «che mantinessero i loro Mercanti nell'immunità dei loro dritti e delle «spoglie dei morti di che gli Ragusei sono esenti."

1 Све позније Капитулације на просто понављају повластице дате од Мурата II. и Мехмеда II. Само Бајазит II. надода 6. септембра 1485. још једну, процесуалне нарави, која имаше Дубровчанима олакшати ућерање њиховијех захтијева. По овој новој повластици, писма што учине Дубровчани е трговцима царства за препродавање дубровачкога трга имају се признати од поданика царства, те вратити трг. када га узишту Дубровчани на основи тих «ходжета.» Ову повељу дату у Бани слова поклисар Брасло Кабога. Men. Serbica, CDLVII.

испо

Плаћање царине у Једрену,
Пловдиву и Цариграду.

[ocr errors]

2

„земліахь и градовь и хорь госьпоства ми, што су у повелению госпоства ми. « У овој капитулацији нијесу још Дубровчани опроштени од царине. Али године 1442. наређује се „да не плакаю путемь одь своіехь трьгь ниіедне царѣне ни дохотка посионога такмо да пла„каю, дге (sic) догю с трьгомь у міесто царьства ми, што „продаду, одь. Распри. Ё аспре, каконо је законь у Ен» Дрополю и у Филипополю и у Кратове. Ако трьгь не про»даду, да си га понесу слободьно, камо имь драго, не пла»тивь ниедне царѣне.« Дубровчани дакле не плаћају више царине него у три царске престонице. У Азији плаћају само у светоме граду Бруси. Царина од 2%, на дубровачкоме тргу би највиша тековина дубровачка код Порте. Саме Османлије плаћаху 4%, а све остале кршћанске државе 5%. Дубровник се дакле није више имао бојати за своју трговачку моћ. Могао је сада одржати конкуренцију с Млецима и на западу Балкана скршити их. Све доцније капитулације потврдише ову повластицу. 3 Селим I. (15121520.) одрече им је додуше. Ступивши на пријесто нађе ризницу празну. Потребе бијаху огромне. Јањичарима дуговаше благодарност што му свргоше брата и отроваше га. Има да плати преторијанцима 3000 јаспри на главу. За то уз пркос капитулацији године 1517. Дубровчанима нареди да не плаћају 2%, него 5% као остале државе. Али тај изузетак не потраја дуго него до владе Сулејмана Сјајнога. Ово је најзамашнија повластица дубровачкијех трговаца у турском царству. А видјећемо доцније пошљедице те повластице и у опће балканске трговине с Турцима

1 Mon. Serbica CCCVIII.

0

[ocr errors]
[blocks in formation]

3

Н. пр, год. 1506. Бајазит II. на прошњу поклисара Ника Гундулића и Ива Сараке, па Мурат IV. год. 1629. и т. д. Registro di Commandamenti ibid. Бр. 8. и Mx.

4 De la Jonquière Histoire de l'Empire Ottoman стр. 201. говори да је то било год. 1512. бива саме године ступања на престо султана, али то је оборено по Марину Сануду који тврди да се то збило децембра 1518. «Il Signore ha fatto pagare i Ragusei; pagavano 3. pet. (sic!) paghino 5 come altri.» У Хамера који вели да тај догађај недостаје у Енгела.

"

1

« ПретходнаНастави »